Nova šansa - |Završena| #2

69. dio

■LINDA POV■

Još da probam ove stvari i mogu ići kući da iznenadim Maksima, sigurno se vratio jer je rekao da nema mnogo posla pa će završiti brzo. Luka je kod Sofije i znam da mogu biti mirna što se njega tiče jer nikada mu ništa nije nedostajalo pored nje pa vjerujem da će isto biti i ovaj put.

Uđem u kabinu kako bih probala sve tri haljinice koje sam uzela, ali sa mnom nisu bile samo haljinice. Ponijela sam i cvreni čipkani veš, želim da ga zavedem, zaslužio je da se potrudim oko njega. On je dečko kakav se samo poželjeti može, a ja ga imam. Moj je i ne želim ga izgubiti.

Sigurno je Sofija u pravu kada mi kaže da Bartol nije osoba za mene. Ona mi je najbolja drugarica i ne bi uradila ništa loše za mene. Svaki pokušaj i potez su bili samo iz dobre namijere. Njezino forsiranje me je dovelo u vezu s Maksimom, zbog koje se ne kajem. Potruditi ću se da budemo sretni, kada već s Bartolom ne mogu biti sretna.

Udahnem duboko pa probam prvu haljinu, a onda se pogledam u ogledalo. Bež haljina, kratkih rukava, ispod koljena s crnim remenom oko struka mi je stojala poprilično dobro. Druga haljina je bijela s cvijetićima, ali ona mi doseže do koljena. Je li kratka? Mislim da nije, a ne stoji mi loše, ali treća haljina.. ona me je ostavila bez riječi. Uska, crna haljina, samo malo iznad koljena je oslikavala svaku oblinu. Kupujem! Nema sumnje da se neću Maksimu dopasti u njoj.

Ponijela sam sa sobom na kasu sve što sam unijela u kabinu, a onda sačekala svoj red i platila. Izvadim telefon iz džepa kako bih nazvala Maksima i rekla mu da dolazim kući, ali hoće li onda biti iznenađenje? Ostavim telefon nazad u džep pa sjednem za volan.

Trebam li nam kupiti neko alkoholno piće? Mislim da nije pametno jer večeras krećemo na put i ne treba nam doza alkohola u krvi, pogotovo zato što ne idemo sami nego ide i Luka. Moj Luka! Mamina ljubav.

Mogla sam se javiti Sofiji da vidim sluša li Luka i šta rade. Jesu li kod kuće i trebam li doći po njega ili može još malo ostati kod nje? Ne želim da me netko laže, a ni da ja lažem, ali neke situacije se dogode kada se mora reći nešto što nije istina. U istoj situaciji sam i ja.

Telefon joj je zvonio, a onda mi se na posljetku javila. Možda je presvlačila Luku pa se nije stigla javiti odmah. Nebitno. Veseli osmijeh moje najbolje drugarice odjekne s druge strane slušalice. Sofija više nije ljuta na mene. Osmijehnem se u slušalicu.

"Molim?"

"Kako ste, drugarice? Sluša li moja beba?"

Već mi nedostaje. Nisam se navikla provoditi vrijeme bez njega i svaki put mi sve teže bude, ali kada sam bila s Bar.. ne! Rekla sam da ne smijem misliti na njega.

"Dobro smo, mamice. Znaš da moj Luka uvijek sluša."

Sofijin glas je zvučio tako.. mio. Nedostajao mi je. U zadnje vrijeme smo počele gubiti odnos kakav smo imale. Nije mi bilo drago zbog toga, ali sada sam sretna kada vidim da je lijepo raspoložena.

Možda sam previše pažnje posvetila svom životu pa za njezin ni ne pitam. Šta se dešava kod nje? Je li joj se javljao onaj.. manijak koji je otišao sa njom u šumi? Nadam se da nije. Gdje je Teodor? Viđa li se s njim? Kakva je situacija na tom polju?

"Trebala bih otići još nešto obaviti ako imaš vremena."

"Rekla sam ti da ne žuriš po njega. Biti će mu isto kao da si i ti tu."

Udahnem duboko pa sklopim oči.

"Nisam rekla da će mu biti loše.. samo ne želim da tvoj život ispašta zbog nas dvoje."

"To si sada rekla i nikada više. Luka je sastavni dio mog života i bez njega nikada ne bih bila sretna kao što sam sada."

Lijepo je slušati kada osoba koja nije krvno povezana s njim, ima osjećaje prema njemu kao da mu je netko najbliži. Sofija je od prvog dana s njim i nije mi čudno što imaju takav odnos, ali mi je neizmijerno drago. Moj Luka ne smeta.

"Kada dođem po njega, ostati ću na kavi.. taman da se malo ispričamo ako ne žuriš nigdje?"

"Super! Nismo se dugo ispričale, onako kako nas dvije to znamo."

"Spremi se da mi slikovito objasniš sve što nisi kroz ovih nekoliko dana. Ćus!"

Prekinem poziv, a onda telefon odložim u torbicu i upalim automobil. Vrijeme je da uradim što želim. Iznenaditi Maksima koji je zaslužio da bude sretan. Sada sam u farmerkama i običnoj majici, nisam nešto sređena, to čuvam za odmor na koji idemo večeras.

Zar je bitno tko je u čemu? Nije bitno. Maksim mi je znao reći kako mu je važno samo moje prisustvo, a ne kako izgledam. Izgled nikada nije bio ni bitan kada se radi o iskrenoj ljubavi. Osmijeh mi ukrasi lice kada pomislim da i mene netko iskreno voli. Lijep je to osjećaj!

Parkiram automobil na naše parking mjesto potom izađem iz njega. Vrećice ću ponijeti kasnije. Sada je najvažnije da dođem do Maksima i počnem ga ljubiti. Lift me je dovezao brzo do stana, a onda pokucam na vrata. Nitko mi ne otvara. Zar nije rekao da će se brzo vratiti? Slegnem ramenima, a onda pozvonim. Možda nije čuo kada sam pokucala.

Istina. Nije čuo kada sam pokucala jer su se vrata ovaj put otvorila. Vrata mi je otvorio Maksim, bez majice, a lice mu se zategne kada me vidi. Moje iznenađenje je uspjelo! Nije me očekivao.. ali nisam ni ja očekivala da ću vidjeti. Je li mi se priviđa?