Nova šansa - |Završena| #2

8. dio

■BARTOL POV■

Zelene oči su mi izgledale kao smeđe.
Plava kosa mi je ličina na crnu.
A djevojka ili tačnije žena ispred mene je bila sve samo nije ono što sam trebao. U njoj sam gledao Lindu, svaki dan i ništa mi nije pomoglo da promijenim mišljenje.

Oženio sam je samo zato što sam morao, a nitko ne zna u kakvom paklu živim. Nitko ne zna da proklinjem svaki dan, bez nje. Nikome i ne smijem da kažem, čak me i Teodor zna otresti u nekim situacijama kada počnem da razgovaram o njoj.

"Sam si vas doveo u takvu situaciju."
"Izabrao si da budete uništeni, i ti, i ona."
"Nemaš pravo da se žališ, što nisi drugačije postupio u datom trenutku, što me nisi poslušao."
Sve su to njegove rečenice koje mi dolijevaju sol na živu ranu. Volio bih da nisu istina, ali jesu.. nažalost. Ne mogu ništa uraditi povodom toga, nisam mogao ni tada.. Moja dužnost je da spasim oca ili majku ako do toga dođe. Zbog toga sam žrtvovao sebe.

"Ljubavi, sada imamo vrijeme za sebe, možemo ga iskoristiti na najbolji način."

Počela je prstima prelaziti niz stomak te se zaustavila na dnu, tačno na dugmadima hlača. Grizla je usnu, željna mojih dodira. Slagati ću ako kažem da nisam spavao s njom, jesam, ali i tada mi je u mislima bila ona.. za mene nedostižna, daleka. Ona koja nosi moje dijete, a ja ne smijem ni poruku da joj pošaljem, a želim. Samo ja znam koliko želim da je čujem, ali i vidim.. da pitam za našu bebu, naš plod ljubavi koji će odgajati sama, a trebao sam biti s njom. Nisam je smio ostaviti.

Dok sam se prepuštao mislima, Dijana je otkopčala hlače i spustila se na koljena. Možda je to jedino što zna dobro da radi. Uspjela je da mi uzme nekoliko uzdaha, a onda sam otvorio oči i odmakeo se od nje potom zakopčao hlače te joj se obratio.

"Ne diraj me."

"Ja sam ti žena i smijem te dirati, ne možeš mi zabraniti."

Poznato je da me pokušava dobiti na takav način. Ako sam potpisao papir, ne znači da mi je uzela srce nego samo potpis i to na osnovu čega.. na osnovu toga što mi je otac zaplivao u dugovima te je to bio jedini način da ga spasim. Lijepo se dogovorila s taticom, a on je poslušao svoju razmaženu kćerku.

"Ako sam rekao da me ne diraš onda me ne diraj i drži se toga, bolje je za tebe!"

Približi mi se toliko da se unese u lice i spusti kažiprst na moja prsa uz riječi.

"Znaš li da ti otac nije dužan mom?"

Njezine riječi su mi se rugale, a želudac mi se okrenuo naopačke, zatvorim oči samo na trenutke kako bih se smirio, ali kao da nisam svjestan šta čujem..

"Lako sam te dobila, otac ti ne vodi brigu o papirima.. dovoljno."

Široko se osmijehne, a iz njega isija ironija. Svjesna je šta mi je uradila, da me bacila u tamnu rupu iz koje ne mogu izaći te mi to govori nakon skoro godinu dana.

"Tvoj potpis je učinio sve. S tim su sve moje želje ispunjene."

"Jesi li svjesna šta govoriš?"

Prvi put je jače odgurnem od sebe, toliko da se zatetura i malo je trebalo da padne. Ne, ne želim biti zvijer, ali osjećaji su nepodnošljivi. Izdan sam na više načina, a ja.. proklet nek sam izdao sam onu koju volim i koja me je iskreno voljela.

"Govorim istinu, koliko god da je ne želiš čuti."

Nikada se nije bojala pričati povišenim tonom ispred mene, a sada nije marila ni za dijete koje spava.
Istinu!
Kakvu istinu? Kod nje nema istine, sve su samo laži.

"Nikada ti neću dati razvod braka."

Gledao sam u nju koja se crvenila od ljutnje i bijesa. Nije valjda mislila da ću mirno reagirati, da ću prihvatiti kao da je to sve što sam trebao da znam.. ili još gore da se složim s tim te kažem kako je u redu.

"A vidim kako te je voljela.. tvoja draga ku*vetina."

Približim joj se te je uzmem za vilicu tako da me gleda.. prestravljeno. U pravu sam, postajem zvijer koja ne dozvoljava da se čuje ružna riječ o njoj.

"Nikada više da je nisi spomenula, ni u kakvom kontekstu ili.."

"Ili šta? Inače ćeš me ubiti?"

Uspjela je skupiti snage da mi odgovori.
Bravo!

"Mrzim te, Bartole. Mrzim sebe jer te volim!"

"Da me voliš, da si me ikada voljela ne bi mi uskratila sreću, znaš?"

"Da si je nekada volio, ne bi oženio mene niti bilo koju drugu!"

Sikti poput zmije otrovnice dok joj oči iz trenutka u trenutak postaju sve tamnije. Pustim je i odmaknem se. Ne smijem sebi dozvoliti da podignem ruku na žensko! Udahnem duboko pa se odmaknem nekoliko koraka unazad.

"Riješiti ću za taj dug s očevima. Saznati će se istina."

Ali meni ne znači što će se saznati istina, kada sam izgubio nju, a i sebe zajedno s njom. Više se ni ne prepoznajem, a o nekim drugim stvarima je suvišno govoriti. Šta je s onim starim Bartolom, gdje je nestao i hoće li se nekada vratiti? Hoće, ali postoji samo jedan razlog zbog kojeg bi se vratio. Ona! Da bude opet moja, kao prije.. no ništa ne radim povodom toga.