Jednim potezom - |Završena| #1

65. dio

Bartol parkira u dvorištu kuće pa izađemo iz automobila. Razne misli su mi prolazile kroz glavu, ali sam pokušala biti što stabilnija. Nije mi išlo. Sada bih se srela s tatom, ali ne. Njega nema više. Uzmem Bartola za ruku pa se približim vratima na koja brzo pokucam. Za nekoliko trenutaka se otvore i vidim mamu svu u crnom i natečenog lica. Pustim Bartolovu ruku pa zagrlim mamu. Uzvratila mi je zagrljaj i zajecala, a njeno lice su pokvasile suze kao i moje.

"Mama.."

"Kćeri moja.."

Plakale smo, zagrljene na kućnom pragu. Nekada smo ovdje plakale i kada tata napravi problem, da bar može nešto da nam kaže. Pa ako treba i da me zagalami, ali samo da je tu.

"Uđite.."

Kroz promuklo grlo izgovori riječi s kojima nam dopusti da uđemo u kuću. Nije ništa pitala, odmah nas je sviju pustila. Sofija i Teodor su ušli, a Bartol je stao pored mene i ispružio ruku prema mami.

"Moja iskrena sućut. Žao mi je."

Uzvrati mu rukovanje pa izgovori.

"Hvala."

"Možeš li?"

Sada se meni obratio s pitanjem i dodirom na rame. Nisam mogla i neću još dugo moći, ali moram. Tata želi da budem jaka. Da ne budem tužna, ali.. ne mogu.

"Uđi."

Rekla sam mu da uđe, kako bih ostala sama s mamom. Kada smo napokon ostale same, odlučim pitati ono što me zanima.

"Šta mu je bilo, koliko dugo je bio bolestan?"

Odmahne glavom negativno pa obriše suze s obraza i izgovori.

"Nije bio bolestan. Sve više je pio."

Zajeca.

"Proklet bio i alkohol i tko ga izmisli. Uzela mi ga crna zemlja zbog njega. Kukuu!"

Uhvati se za glavu pa joj suze poteku niz lice. Izgleda da je i mama zaboravila sve loše trenutke s njim. Bude li tako uvijek? Kada čovjek umre, za njim se pamte samo dobre stvari koje je radio, a one loše kao da ih nije ni bilo.

"Mama, nije valjda.."

Nije valjda umro zbog alkohola. Nije sebi smio to dopustiti. Morao je shvatiti da od alkohola nema nikakvog dobra, ali izgleda da nije shvatio. Tata, da nisi pio, sada bi bio s nama. Čitav život bi proveli nas troje, miran život. Ali ne. Sve je suprotno od toga.

"Jeste. Jadna ja!"

Zagrlim je i osjetim kako mi rukom prelazi niz leđa. Imala sam bolji odnos s njom nego s tatom, ali.. sada to nije ni bitno. Kada bih samo mogla da ga vratim i zagrlim. Da mu kažem koliko mi fali.

"Kajao se što te je istjerao.. govorila sam mu da ti se javi, da se izvine.."

I ja se kajem što nisam došla na kućna vrata. Vrata mojih roditelja, ali iz te iste kuće sam bila istjerana. Kako da se vratim, kako da tražim oprost ako nisam kriva? Zašto je sve moralo ovako biti?

"Nije mu dozvolio ponos.. tražio je utjehu u alkoholu i otišao na drugi svijet, željan svoje kćerke."

Riječi poput oštrice mača su me sijekle. Duša mi je krvarila, a nisam mogla ništa uraditi povodom toga. Jesmo li mogli riješiti nesuglasice između nas? Jesmo. Sigurna sam da jesmo. A zašto nismo? Zato što smo se bojali reakcije s druge strane. Tata nije zbog ponosa. Znao je da je pogriješio i svoju krivicu nije priznao zbog ponosa. Zašto k vragu onda ja nisam? Zato što sam znala da nisam kriva i čekala sam da se oni meni jave, a Bog mi je svjedok da sam htjela.

Oh, kako sam samo htjela da se pomirim s njima, ali ne na ovakav način. S mamom sam započela razgovor zbog tate kojeg više nema među nama. Tata.. s tobom nikada neću moći sklopiti mir i pomirenje jer si otišao. Daleko od mene da te ne mogu vidjeti i čuti, ali osjećam te tu u srcu. Zauvijek ćeš živjeti u meni!

"Drago moje dijete.. uđi, imaju komšije i neki prijatelji. Došli su da budu uz mene. Nisam znala da ćeš doći. Mislila sam da me ne želiš vidjeti."

Mogla si sve spriječiti, mama. Samo da si drugačije razmišljala. Trebali smo ga poslati u kliniku na odvikavanje. Ne bi sada bile bez njega. Bio bi s nama. Živ i zdrav, ali sada je kasno. Za neke stvari bude kasno nakon nekog vremena. Boli me činjenica što se nisi složila sa mnom zbog mišljenja drugih.

Zanimalo te je šta će reći ova ili ona osoba. Nisi željela da ga gledaju kao alkoholičara, ovisnika o alkoholu. Iako su svi znali da je takav. Mogli smo mu pomoći, ali umjesto podrške da mu pomognemo zajedno, dobila sam napuštanje kuće. Nisam bila dovoljno dobra da budem vaša kćer. Nisam dovoljno zarađivala da mogu plaćati sve troškove, a tek sam školu završila. Trudila sam se koliko sam mogla no to nije bilo dovoljno.

"Moglo je sve biti drugačije."

"Da sam te barem poslušala. Sada je kasno za sve."

Možda nije kasno za sve, ali je itekako kasno za našu obitelj, potpunu. Njega nema i ne možemo ga vratiti, ali možda ćeš naučiti na greškama. Vidjeti ćemo. Nikada nije bilo do mene i nikada neće biti. Dati ću novu šansu ako je budeš dovoljno željela. Mama si mi, rodila si me i ne mogu se naljutiti na tebe da ti za čitav život okrenem leđa. Kaznio bi me Bog.