■BARTOL POV■
Radim grešku za greškom i ne mislim da prestanem, barem tako izgleda iz trenutne perspektive.
Ostavio sam trudnu djevojku koju volim više od svega i oženio onu koja mi je smjestila zamku, a u koju sam upao bez da sam trepnuo.. mislio sam da nisam napravio dijete, što se na kraju ispostavilo tačnim, sve je bila velika laž. Dijana čak ne može ni da ima djecu, ali je lijepo spremila i test i snimke s pregleda.. pred svojima sam ispao kreten koji je napravio dijete djevojci i ostavio je. Morao sam da je oženim, a onda sam saznao ni da joj moj otac nije dužan.
Udahnem duboko pa se pokušam smiriti, ali kako da se smirim kada sam imao odnos s njom, a nisam ga želio ili jesam.. neka sam proklet.
"Kćeri, tata nije normalan."
Marta se osmijehne kao da zna šta sam rekao pa mi to izvuče osmijeh na lice. Ona je jedina koja me može oraspoložiti iako nema moju krv, a šta bi tek bilo s mojim sinom? Kakav bi odnos nas dvojica imali?
"Tata te voli, znaš li?"
Držao sam je u rukama i pažljivo promatrao crte lica. Tako si nevina, a mnogo bola bi pretrpila da te nismo usvojili. Uraditi ću sve što mogu da te zaštitim, kćeri moja.
Odgojiti ću Martu najbolje što budem znao, ali to ne znači da neću uraditi sve što budem umio i znao da dođem do svog sina. Na koji način im mogu pristupiti? Kako će Linda reagirati, želi li i ona mene još uvijek kao i ja nju?
Neću dozvoliti da drugi čovjek odgaja moje dijete, moju krv neće nitko dirati! On je moj sin, a ti Maksime.. dobro je moj otac rekao, ako bude potrebe, mrak će te progutati. Tko ti je rekao da prilaziš djevojci koju volim i mom sinu? Nemaš pravo.
"Ljubavi, idem u kupovinu. Trebam da kupim nove štikle, haljine i onu torbicu što sam ti rekla."
Gledao sam u ženu koja mi je samo mahnula i otišla. Martu nije ni pogledala, a zbog nje sam je usvojio, da ne bude priča kako nije rodila dijete. Sada je ni ne gleda. Šta bi ti rekla Linda na takvo ponašanje?
Kritikovala bi te. Siguran sam. Šta bi bilo bebo s tobom da nisam gazda i da mogu izostati s posla kada poželim? Dijani moram objašnjavati iz minute u minutu, iz sata u sat kako treba da se ponaša prema djetetu, ali ona ne mari za moje riječi.
"Izaći ćemo i mi u šetnju. Sunčano je. Neće ti biti hladno."
Da mi je netko rekao kako ću naučiti da se ponašam prema bebi tako brzo, ne bih mu vjerovao, ali bio sam prisiljen. Morao sam se snalaziti na sve načine kao i sada da joj bude što bolje u životu. Nije ona kriva ni za šta što mi se dešava.
"Znaš.. htio sam ti dati ime Linda. Bila bi jako dobra djevojčica.. kao i teta Linda."
Volio sam da pričam s njom jer jedino tada nisam osjećao pritisak na lijevoj strani. Znao sam da me neće izdati, ne što ne zna ni šta joj govorim nego što ćemo imati povjerenje jedno u drugo, a to je najvažnije u jednom odnosu.
Neću je izdati kao Lindu i u samo jednoj sekundi izgubiti njezino povjerenje. Graditi ću ga kroz čitav život jer treba znati da cijeni prave vrijednosti. Za mene je to bila obitelj, zbog koje sam stavio svoj život na kocku i porazio se.
"Hoćemo li nazvati čika Teodora?"
Obratim joj se kada krenemo šetati niz ulicu. Bartol ne ide automobilom nego vozi dječja kolica. Da sam nekada sanjao da ću sam izlaziti s ovako malom bebom u šetnje, nasmijao bih se, ali upravo to me dočekalo.
"Molim?"
Teodorov glas me zabrine. Nisam pomoću jedne riječi mogao da prepoznam je li ljut ili šta mu se već dešava?
"Gdje si čika Teodore?"
"Brate, nisam raspoložen. Zvati ću te večeras."
Tin. Tin. Tin.
Poziv prekinut. Ostavim telefon u džep, ali ne spustim obrve u njihov položaj. Nešto se dešava, ali šta se to dešava pa je Teodor postupio na ovakav način?
"Čika Teodor neće danas u šetnju s nama, ali ići će drugi dan."
Nagnem se preko kolica i izgovorim, ali tek onda vidim da je zaspala. Standardno za nju. Voli da spava na zraku. I ja bih mogao da zaspem, ali nemam slobodno vrijeme. Je li Teodor dobro? Zašto mi nije rekao šta mu je? Prije bih odmah otišao kod njega, ali sada ne mogu. Mora netko da čuva i Martu.
"Tata bi volio više od svega da imaš normalnu obitelj."
Obratim joj se iako spava, iako me ne razumije.. ali to su moje iskrene želje. Volio bih da zajedno s Lindom i našim sinom odrasta i Marta. Hoće li se to dogoditi? Kolike su šanse? Ima li nade? Pitanja koja su me mučila jer odgovore na njih nisam imao. Vrijeme će pokazati da Bartol sve što poželi, to i dobije, na ovakav ili onakav način.