I don't have power,I am a power

Part 36

-Šta radite vas dvoje?!-pitao je besno prelazeći pogledom po sobi,kao da traži nešto(a znam i šta).

-Ama baš ništa.Klasika,sedimo,pričamo...-odgovorio sam praveći se lud.

-Aha...I ništa više?

-Jok.

-Ništa što je zabranjeno?

-Baš ništa,sve što radimo je legalno.

-I slučajnost je što je tvoj telefon ,,misteriozno'' nestao iz moje sobe? Siguran si da ti nisi umešan u to?

-Naravno da ne.Rekao si da ne smem da ga koristim i ja to poštujem.

-Stvarno misliš da ja u to verujem?

-Trebalo bi.Možda si...I bio u pravu.Nije trebalo sve ovo da se izdešava,žao mi je zbog svega.Obećavam da ću potpuno da odustanem od Džoane,neću više ni da mislim na nju.

Eh,kao da je to moguće!Ko može da ne misli na te prelepe zelene oči poput ranog proleća i onu divnu plavu kosu koja joj uokviruje njeno divno,nasmejano lice poput oreola?Auh,baš sam postao pesnik! Ta devojka izvlači ono najbolje iz mene.Ne bih mogao nikad da odustanem od nje,a izgleda da i on to kapira.Pa,šta da se radi kad je to tako očigledno...I dalje je prelazio pogledom po sobi,a onda zastao na meni i rekao:

-Pokaži ruke.

Joj,nisam ni primetio da držim ruke iza leđa.Ali,ako on stvarno misli da sam ja toliko glup da ga tu sakrijem,grdno se vara.Bez problema sam mu ih pokazao,kao što sam i rekao,nije bio tu,i rekao sam mu sa osmehom:

-Pa,inspektore,čini se da je sve u redu.Hoćete da me prestresete?

-Nemoj još više da me nerviraš.

Pogled mu je opet šetao po prostoriji,a ja sam ga prekinuo još jednim komentarom:

-Nažalost,za pretres sobe će vam trebati nalog.

Na moje reči se Samanta zakikotala,jeste tiho,ali je on to čuo.Nešto je sebi promrmljao u bradu i krenuo ka vratima.To,zeznuli smo ga!Samo nek izađe,pa da ponovo pozovem Džo da se be brine.Hajde,čoveče,izlazi!Ne,on stoji na pragu kao ukopan i i dalje nešto traži pogledom.Zašto da se brinem?Neće tek tako da ga vidi,moraće jednom da ode,a do tad je jedino što trebam da radim da se pravim kao da je sve ok.Alu,ništa nije ok,ama baš ništa.Tu neprijatnu tišinu je prekinuo dobro poznat zvuk moje omiljene pesme
I see fire.Stvarno,mnogo volim da slušam tu pesmu,zato mi i jeste zvono na telefonu,ali sad je to poslednje što je trebalo da se desi.Koja ironija,jer je trenutno baš ispred mene jedna vatra ,ona u njegovim očima koja mi se sve više i više približava.Pazite šta kažem,ovo neće izaći na dobro.Hm,kad malo promislim,nijedna naša svađa nije proizašla na dobro.

-Ništa,a?-zarežao je dok je nas dvojicu delilo par centimetra.

-Nije to što ti misliš...

-Kako nije?!-sad se već drao dok je držao telefon u ruci-Misliš da sam ja glup?!

-To si ti rekao,ne ja.

Pameti moja,zar mi ničemu ne služiš?! Umesto da ćutim,ja ga još više provociram!Hajde,moja brbljiva usta,ućutite!Izgleda da je prekasno čak i ako uspem nekako da se smirim,jer je već i previše besan.Kad mu je ruka letnula ka meni,lagano sam sklopio oči,ali se ništa nije desilo,osim što sam čuo blagi zvuk lomljenja tik uz glavu.Nije mi baš trebalo puno da shvatim šta se desilo,pa sam rekao iznervirano:

-Jel ti znaš da je taj telefon skuplji od tebe?!

-Hajde umukni!Budi srećan što ga nisam razbio tebi u glavu.