I don't have power,I am a power

Part 29

Sunce me je lagano budilo.Uf,što me boli glava!Šta sam to juče radio pa me ovoliko boli?Jel moguće uopšte da se ne sećam šta se desilo?!Bili smo u Rejovom stanu,neko je kucao i...Izgleda da sam imao baš realističan san.Bolje rečeno noćnu moru.Čuo sam neko došaptavanje,ali nisam imak volju da uopšte otvaram oči da vidim ko je to.Hm,jedan glas mi je i suviše poznat,ali mi je mozak bio skroz isključen,tako da nisam mogao ni da se setim uopšte odakle,a kamoli čiji je.Promrmljao sam pospano:

-Au,kakav lud san...

-Konačno si se probudio.Uh,hvala bogu,na trenutak sam pomislio da sam te prejako udario.-rekao je poznati glas.

-Šta?Kakvo udaranje i...To sam i sanjao.Neko me je nokautirao.Zamisli,sanjao sam da sam u Kaliforniji,ustvari,prvo u Engleskoj,pa u Kaliforniji,pa svašta...Prava noćna mora!Na mene baš loše deluje ovo njujorško vreme,smrznuo mi se mozak.Nego,koliko dugo sam spavao?

-Oko jedanaest sati.Stvarno bih pomislio da sam te ubio da ne hrčeš toliko.

Ma šta ovaj trabunja?!Hm,izgleda da nisam jedini kome se smrznuo mozak.Ko me ubio,šta priča ovaj?I ja ne hrčem,valjda...Ko je to uopšte?Polako sam se pridigao i osetio nekakvu vrtoglavicu.Čekaj,nije to vrtoglavica...Stvarno se krećem.U nekakvim kolima.Gde sam ja, dođavola?! Čekaj,ono što se izdešavalo...Nije san?!Bio sam na zadnjem sedištu,trenutno u sedećem stavu.Koliko sam mogao zbog vida još mutnog od spavanja i za mene trenutno jake svetlosti sam pogledao napred.Na prednjim sedištima su sedela dva tipa,najverovarnije oni kojima sam otvorio vrata sinoć.E,tako mi i treba kad sam glup pa otvaram ko zna kome!Ah,moj život je tako težak.Umesto da mivim kao svaki normalni dečko mojih godina,ja trenutno proživljavam svoju ličnu špansku seriju.Ustvari,bolje da kažem indijsku,jer mi se čini da ovome nema kraja!Evo dokaza da me je ovaj tip stvarno udario,glava me boli kao nikad.Pogledao sam kroz prozor da vidim gde se nalazimo.Put,samo put,asfalt i ništa više...Ova dvojica su se ućutali,pa sam ja morao da počnem razgovor jednim veoma neočekivanim pitanjem.

-Ok,jel ima nešto da se jede ovde?Gladan sam kao ris!

Onaj koji je sedeo na suvozačevom mestu,čini mi se i onaj sa kojim sam malopre pričao,se naglo okrenuo i pogledao me kao poslednjeg ludaka.

-Šta je bilo?-pitao sam takođe zbunjen njegovom reakcijom-Užasno sam gladan,ne mogu protiv toga,to mi je životna potreba!

A onda sam ga pogledao malo bolje.Konalno mi se vid popravio i...Pa nije ni čudo što mi je glas poznat,ja ovog lika znam.Radosno sam uzviknuo:

-Toni,buraz,pa to si ti!

-Hvala nebesima,setio si se!Stvarno,Rekse,nisam znao da si onako naivan,tek tako otvaraš vrata.Olakšavaš mi život.-odgovorio mi je njegovim klasičnim ozbiljnim tonom.

-Da,super,mada nisam navikao da mi drugar kuca na vrata i lupi me u glavu!

Odjednom,ako do sad nije bio ozbiljan,sad je to bio definitivno.Pogledao me je nekako čudno i rekao:

-Ja i ti nismo nikakvi prijatelji.

-Šta?!O čemu ti to?

-Meni je moj prijatelj nešto obećao,da neće da pravi glupost i da će da me zove ako ima problema.Ali ti si napravio najveću glupost koju si mogao,postao si demon.Obećao si mi da to nikad nećeš uraditi,a ipak jesi.To znači da nikako ne možeš da mi budeš prijatelj.

-Ma daj,nije to toliko loše.A i jedino što se.na meni promenilo je boja očiju,ostalo je sve isto.

-Možda spolja,ali iznutra si se promenio,u glavi.

-Pa,ne mogu da kažem da sam ikad bio previše normalan.Sad mi se čini da sam i normalniji nego pre.

-Samo ti se čini.Sad si opasan,ne mogu da ti budem prijatelj nikako.