I don't have power,I am a power

Part 24

-Š-šta?-pitala je drhtavim glasom.

-Enera,ja tebe jednostavno ne volim.Moraš da se pomiriš sa tim.

-Ali...Tvoje nabacivanje u klubu,pogled,sve je bila laž?Obična igra?

-Nemoj tako,nije bila laž ni igra,samo si jednostavno pogrešno shvatila sve.Ti si sjajna devojka,Enera,i sviđaš mi se,ali ne na način kao ja tebi,više kao prijatelji.

-Ali Rekse...Možemo da imamo sve.Živeli bi smo na Zemlji,samo ja i ti protiv svih.Imali bi smo mali stan,živeli bi sretno ti,ja i naša ljubav.Bili bi smo najsrećnije osobe ikad,imali bi baš sve.

-Izvini,ali ne možemo...

Do tas nisam imao hrabrosti da je pogledam u lice.Jednostavno,osećao sam se krivim iako nisam bio.Sada,pogled mi je lutao po njenom tužnom licu,koje je ličilo na lice lutke.Bilo je u potpuno u suzama,crvene oči su joj delovale kao da su pune neke čežnje,a porcelanski ten je dočaravao tu besmrtnu lepotu,dok ju je crna kosa koja se presijavala na mesečini uokvirivala.Pitala me je plačljivim glasom:

-Ako je već istina to što govoriš,to da me.ne voliš,zašto si mi uzvratio poljubac malopre?

Šta sad da joj kažem?Pa ne mogu da joj kažem pravu istinu,zar ne?To da mi se učinilo da je ona moja bivša.

-Nisam mogao da te odgurnem.-rekao sam prvu stvar koja mi je pala na pamet.

-Zašto ne?

-Bilo mi te je žao,kako si me gledala.Uostalom,zar si htela da te odgurnem?

-Naravno da ne,ti si za mene centar sveta,ali mislim da to nije istina.Molim te,ne laži me.

-To je istina i tačka,pusti me na miru.-polako sam počeo da se nerviram.

Uh,nadam se da neću.da izgubim živce pred njom,biće gadno ako se to desi.

-Zašto si tolika kukavica?!Nemaš problem da mi kažeš da me ne voliš,da želiš da te pustim na miru,ali jednostavno nemaš hrabrosti da mi kažeš nešto takvo?

-Sigurna si da bi da čuješ pravi razlog?

Šta je ovo?! Nisam ja to rekao!Dobro,reči au izašle iz mojih usta,ali to sigurno nije bio moj glas.Ovaj je bio mnogo hladniji i zlobniji,i još nešto,definitivno ne moj.Izgleda da je i ona to primetila,pa se malo pokolebala:

-V-valjda...

-Dobro,ko sam ja da ti skrivam istinu?

Idalje nije moj glas.Ne mogu da kontrolišem šta ću sledeće reći,reči same dolaze.

-Vidiš,kad si me poljubila,podsetila si me na jednu devojku.Devojku koja je bila poslednja koju ću voleti.Mislio sam da ćemo zauvek živeti srećno,kao što ti misliš za nas dvoje,ali...Uh,uvek postoji to ali!Ali ona me jednostavno nije razumela.Ne krivim je,ona je samo ljudsko biće,ne može da shvati sve ovo.Baš zbog toga,ona je sad u Londonu,udata za čoveka kog ne voli,misleći da je srećna.Ali nije,znam da me još uvek voli,samo to skriva od sebe.To što sam te poljubio bilo je jer si me podsetila na nju.

-Ja te razumem,Rekse!Možemo da živimo zajedno,da zaboraviš na nju...

-Vi devojke ste stvarno komplikovane ili stvarno glupe!Kako ne kapiraš da ti meni ništa ne značiš?!Mogu sa tobom da živim i milion godina,a neću te zavoleti!Nikad nećeš da budeš zamena za nju,shvati!Vidi ovo...

Podigao sam lančić koji mi je bio oko vrata,a za njega je bio prikačen prsten.Isti onaj prsten kojim sam hteo da zaprosim Roksi.Možda izgledam kao neki ludak,ali sam se nadao da ćemo se ja i ona jednog dana pomiriti i da ću joj ga dati.Stavio sam joj ga ravno ispres nosa i nastavio isto onako ledeno: