I don't have power,I am a power

Part 14

Razgovor je,kao prvo,bio ultra kratak.Ja sam mu rekao da bih voleo da živim sa njim,on se nasmejao,ono u smislu ,,rekao sam ti''.Nisam mogao da vidim njegovu reakciju,ali jednostavno osetio.Kao drugo,skoro ga nisam ni shvatio,samo je rekao da se spakujem i sačekam ga kod jednog kafića,pa krećemo kod njega,i prekinuo je.Mama je,kao po običaju,bila negde sa Nikom,Rej je išao okolo kao zaljubljeno detence i plaćao sve što njegova divna i savršena verenica Suzan poželi.Bljak!Kako je to odvratno!Što se tiče Ešli,ona je još na akademiji.Nisam hteo nikog da zovem,jer bi sigurno počeli da me odgovaraju od te ideje.Zato sam na stolu u dnevnoj sobi ostavio papirić na kom he pisalo:

,,Mama,otišao sam kod tate.Nemoj da me tražiš,ni da me zoveš.Pozdravi Reja,Ešli i Nika od mene.Zbogom.
Reks''

Dobro,to jeste bio odvratan način da ostaviš porodicu,ali morao sam to da uradim.Svi će oni biti srećni i bez mene,možda će im biti i lakše,ipak sam im jedna briga manje.Mama ima Nika,Rej ima Suzan,Ešli ima nekog dečka tamo na akademiji,ne znam mu ime,i šta ću im ja onda?Spakovao sam samo par komada odeće,telefon(iako nisam baš hteo da me iko zove),punjač,četkicu i pastu za zube,kišobran(iako je bilo leto,jer se nikad ne zna) i to je sve.To je trenutno bila moja jedina imovina.Izlazeći iz dvorišta,poslednji put sam bacio pogled na svoju,sad već bivšu kuću.Toliko uspomena me je vezivalo za nju...Ali,bolje je ovako...Za sve nas.Skoro sam trčao do tog kafea.Nikad nisam bio tamo,koliko se sećam.Srećom,pa je moj otac veoma prepoznatljiv čovek,jer ga ovako ne bi našao zbog tolike gužve.Nije baš bilo teško i u toj celoj masi naći čoveka sa tim čudnim crvenim očima.Sedeo je za jednim stolom na terasi kafića i pio kafu,možda i čaj,iči ko zna šta,znam samo da se pušilo.Kad me je primetio,pozvao me je da sednem.

-Kako ja pre nisam bio ovde?-pitao sam sebe kad sam seo.

-I meni je drago što te vidim.-nasmejao se.

Taj čovek kao da svaki dan menja karakter.Čas je moja najgora noćna mora,čas je najboljaosoba koju sam do sad sreo.

-Hoćeš nešto da piješ?-pitao me je vadeći novčanik.

-Neka,hvala,nisam žedan.

-Ok,onda možemo da krenemo.

Dok je ustajao,bacio je pogled na moj prtljag,tačnije jednu torbu sa nešto malo onih osnovnih srvari.

-Samo to nosiš?-pitao me je zbunjeno dok smo izlazili.

-Da,što?

-Ništa,samo sam navikao da većina ljudi tvog godišta ima tonu stvari.

-Šta če mi toliko?

-Ne znam ni sam,ali ako želiš nešto,samo kaži i ja ću da ti kupim.

Ako je mislio da če sad da me potkupi,grdno se vara.Mene skoro uopšte ne zanimaju sve te gluposti.Sad sam imao priliku da ga malo bolje osmotrim.Bio je visok,razvijen,sa crnom kosom i sličnom frizurom kao ja.Brate,neko bi za nas rekao da smo braća.Jedina razlika je,kao što sam već rekao,u očima.On je imao te jezive crvene oči koje su izgledale kao da svetle.Išli smo peške neko vreme dok nismo stigli do parkinga.Kad sam video njegov auto,pa,blago rečeno,zamalo da dobijem srčani udar(ako nisam dobio beki blaži koji nism osetio)!Lekaj,jer on to mene zeza.Živim ovde od kad znam za sebe i nikad nisam video bolja kola.Mislim da je bio Lambordžini,crni.Jackpot,čak je i moje omiljene boje!On me je pogledao,ponovo zbunjeno:

-Što ne uđeš?

-Gde si nabavio ovako opako dobra kola!?

-U Njujorku možeš da nađeš šta god poželiš...Jednostavno sam se zaljubio u ovaj auto čim sam ga video i odmah sam ga uzeo.Mislim,imam bar još tri ili četri automobila u garaži,ali mi je ovo omiljen.