I don't have power,I am a power

Part 49

Stojim na sred neke sobe,spavaće,kako mi se čini.Gde sam to ja?!Osvrćem se oko sebe i ugledam dva kreveta,jedan pored drugog,a deli ih noćni stočić sa dosta fioka.Cela soba je u nijansama plave i bele,na zidu kod jednog kreveta je izlepljeno stotine postera automobila,motora,svega i svačega.Bacio sam oko na drugu stranu sobe gde se nalazio drugi krevet.Zaludo,iako nisam pre primetio,na njemu sklupčan sedi neki dečak i plače.Pokušavam nešto da kažem,ali on ne reaguje na mene.Pored mene je ogledalo i ja pogledam svoj odraz.Nekako sam providan,kao duh.Ali zašto mi je ova soba toliko poznata?Približim se krevetu i sednem pored onog dečaka.Ko je on i gde sam to ja?!Odjednom,on podiže glavu i gleda u prazno.Ustajem i zagledam ga bolje.Ima oko 8-9 godina,crnu kosu i svetlosmeđe oči.Ustaje polako i staje ispred ogledala,a onda kaže drhtavim glasom:

-Rekse,ti si jedna obična devojčica kad tako plačeš!

-Šta?!Jel ti to meni?-pitam zbunjeno,ali on ne reaguje,već nastavlja:

-Ne smeš da plačeš,shvataš?!

Tad provalim da priča ogledalu.Čekaj,i ovo mi je poznato!Oba soba...Ovo je moja soba!A ovo ovde sam...Ja?!Dečak,u stvari ja mlađi sam nastavio da pričam ogledalu:

-Znaš dobro šta je tata rekao:,,Ako mi se ikad nešto desi,vas dvojica trebate da čuvate mamu'',zato ne smeš da budeš cmizdravac!

Sad se sećam kad je ovo bilo.Suze mi naviru na oči kad se setim toga.Bilo je to kad je Majk,čovek kog sam toliko voleo i kog sam smatrao za oca,umro.Dobio je jak srčani udar i doktori nisu mogli da ga spasu,iako im je bilo previše čudno da čoveku kao on,relativno mladom,odličnog zdravlja i sa zavidnom bokserskom karijerom desi takvo nešto,ali,kao što su i nama rekli,sve može da se desi.Sećam se tačno tog dana,bio sam previše utučen da bih sa ikim razgovarao.Ovo je bilo oko nedelju dana posle toga.I ja sam se pogledao u ogledalo i video da mi suze klize niz obraze,kao i meni pored.Uh,ovo je stvarno zbunjujuće!

-Zašto opet plačeš?!-pita on,ili ja,odraz-Ne smeš da plačeš,bar ne sad.Ako plačeš,onda si kukavica,a tata ne bi bio srećan da se tako ponašaš.

Odjednom je briznuo u plač.Bože,kad se samo setim svega toga,bilo mi je užasno,ni sam ne znam koliko sam tako plakao gledajući svoj odraz i kritikujući se.To sam često radio kad mi je trebalo samopouzdanje,ali to tog puta nije upalilo.Tad je neko pokucao na vrata i ušao ne čekajući odgovor.

-Reksi,ponovo plačeš?-čuo se ujedno i grub i nežan glas.-Da li si dobro?

Nije mi trebalo puno da prepoznam svog brata kako stoji na pragu i gleda me zabrinuto.Osim par sitnica,od tad se nije puno promenio,oduvek je bio visok,preplanuo,plave kose i očiju,dečko kojeg bi svaka devojka poželela.

-Dobro sam...-rekao je Reks mlađi-Bar koliko mogu da budem.

Prišao mi je i stao pored mene,ili njega,a onda rekao:

-Hej,nije loše kad neko plače,znaš?

-Ti ne plačeš...

-Ja sam stariji,to je razlog,ali ne znači da nisam tužan.

-Ipak ne plačeš,bez obzira na sve,nisi kukavica kao ja.

Tad je imao oko 14 godina,mada nisam siguran.

-Ne plačem,ali to ne sprečava tebe da plačeš.-rekao je ohrabrujuće.

-Ali ja ne želim da plačem...

-Znam.

-Zašto se to desilo baš našem tati?

Odjednom,Reju mlađem su se oči napunile suzama i par njih mu je skliznuli niz lice.Kao što sam već jednom rekao,mrzim da ga gledam kako plače jer je to bila prava retkost.Umesto odgovora,zagrlio je njega,to jest mene juniora,a posle par sekundi je rekao: