I don't have power,I am a power

Part 35

-A zašto je to tebe briga?!-pitao sam mrzovoljno izbegavajući njegov pogled.

-Neću da rizikujem.Odakle ja da znam šta ti smeraš?!

-Aha,spremam paklen plan.Upravo tražim neki nož ili sekiru da vas sve pokoljem.

-Misliš li da je meni stvarno do tvojeg glupiranja ovako kasno?!Ako nemaš ništa pametno da radiš osim da se šetkaš okolo i nerviraš me,vraćaj se u sobu.

-Ti nemaš nikakvo pravo da me oteraš u sobu,a i jel ti stvarno misliš da je meni do prepiranja sa tobom kad umirem od gladi...

-Eto,mogao si lepo tako da kažeš.Hajde,kreći ispred mene.

-Gde?!

-Pa u kuhinju,to je najlogičnije mesto gde ćeš da nađeš nešto za jelo.

-Mislim da moj pakleni plan ne uključuje tebe,ako do sad to nisi skapirao.

-Kao što sam i rekao,ne znam ja šta sve tebi može da padne na pamet.Nego,gde ti je telefon?

Evo ga,ali...-rekao sam vadeći ga iz džepa farmerki,a on mi ga tek tako otme!

-Baš ti hvala.

-Hej,čekaj!Vraćaj mi moj telefon,to je lična imovina!

-Bez telefona i druge elektrike do daljnjeg.

-Pa jel ovo Alkatraz?!Ne mogu da živim bez elektronike!Čoveče,ovo je 21. vek,ne mogu bez Fejsbuka,Instagrama,televizije...

-Televiziju ne uključujem u to,ali ostalo ne.

-Tiraninu jedan!Mrzim te!

-Ako si završio sa svojim detinjastim ispadima,ja nemam celu noć.

-Pa odakle ja da znam gde je kuhinja?

-Kako si nameravao da odeš tamo bez mene?

-Ideš dok ne nađeš šta tražiš ili dok se ne izgubiš.

-Ti stvarno nisi normalan.

-Zašto?To je najbolji sistem za nalaženje mesta,tako i najjednostavniji.

-Kako god.Hoćeš li ti da kreneš ili nećeš?!

-Ok,ok...

Išli smo tako par minuta u mrklom mraku,ali sam siguran da je osetio moj.besni pogled,čim se držao na malom rastojanju,za svaki slučaj.Konačno,posle sto hodnika,smo stigli do kuhinje.Hvala bogu,mrtav sam gladan.Iskreno,ne volim kad neko tako bulji u mene,naročito on,ali mi se čini da je stomak prevladao nad egom i počeo sam da tražim nešto jestivo.Brate,onoliki frižider,a ničeg specijalnog za jelo.Uf,koji užas!Kao totalni idiot sam stojao ispred onog frižidera tražeči nešto što može da se jede.Hm,izgleda da ću morati da se zadovoljim kajganom.Nekako mi se čini da u poslednje vreme samo to jedem,ali to je najbrže za pravljenje,tako da je najpraktičnije za moj dinamičan život.A tako bih sad jeo ogromnu porciju palačinki,a sad nemam živaca da pravim smesu i tako to.Već sam se ispraksirao u ovome,pa sam za čas sebi spremio nešto pristojno za jelo.Jesini problem je bio to što me je on sve vreme dok sam sve to spremao posmatrao i proučavao kao nekog opitnog miša.Dobro,mogu ja to da ignorišem minut-dva,ali ovoliko?Na kraju sam se naglo okrenuo ka njemu i iznervirano pitao:

-Dobro,šta je tako zanimljivo na meni?!

-Ama baš ništa.

-Zar stvarni misliš da sam toliko glup da ne primećujem da sve vreme buljiš u mene kao tele u šarena vrata?!

-Zašto se tako ljutiš?Zar je loše da nekog gledaš?

-Kad si ti u pitanju,loše je i što si blizi mene.