I don't have power,I am a power

Part 58

Ova dvojica stvarno nisu normalni,a prvenstveno moj dragi ujak Hanter! Mislim,čovek stvarno nema mozak...Dobro,nije čovek,ali sve jedno nema mozga u toj njegovoj šupljoj lobanji!Stoji tamo na vratima i gleda čas u mene,čas u mog oca,to jest njegovog brata,umesto da kaže nešto,da dođe da ga zagrli,da se izmire,da kaže nešto tipa:,,Drago mi je što te opet vidim,što smo se pomirili,i to zahvaljujući ovom divnom,pametnom dečku,jer smo mi bili toliki idioti da to pre ne uradimo sami,trebalo bi stvarno da ga ostaviš na miru,on je naprosto najbolja osoba na svetu.'',ali neeee!On samo stoji tu i ćuti kao riba!Uf,stvarno ću da ga zadavim!Ja mu sve pružim na tacnu,a on mene tako ispali!Dakle,stvarno ću da ispadnem pravi kreten ako on smesta ne kaže nešto!Da ne napominjem da ću da upadnem u gadnu nevolju...Hvala bogu pa je moj otac rečit čovek,pa je prvi počeo priču pitajući mene:

-Rekse,ti si odgovoran za ovo?

-Naravno da sam ja.-odgovorio sam zadovoljno-Ko bi drugi nego ja?Možeš da počneš da mi zahvaljuješ čim se vas dvojica izmirite i tako te gluposti...

-Možda i hoću...-zarežao je-Ali tek kad te ubijem tu na mestu!

-Molim?!

Pa jel taj čovek normalan?!Ja sam sve lepo organizovao,trebalo je da se pomire i...Uf,ubijanje mene nikako nije deo mog perfektnog plana!

-Dobro si me čuo.-ponovo je zarežao-Hajde,kreći!Ne,u stvari nemoj!Bolje sačekaj malo pa se vrati kući...Na tvom mestu se ne bih ni vraćao.-i krenuo je ka kapiji.

-Čekaj bre malo!O čemu ti pričaš?!-povikao sam za njim,ali je on već odavno izašao i nestao.

Jo,Hantere,sad ću ja tebe da ubijem na mestu!

-Pa zašto ćutiš tako,idiote jedan!?-vikao sam na njega.

Odjednom se njegov zbunjen pigled smračio,a onda mi je rekao hladno:

-Rekao sam ti da neću to da radim,sam si kriv.-okrenuo se i ušao u kuću.

-Stvarno nisi fer!-vikao sam ispred zatvorenih vrata-Sad ću ja najviše da zažalim!

I naravno,on mi ništa ne odgovara! Stvarno,ubiću ga čak i pored te njegove besmrtnosti!Ne nogu da verujem!Sad sam ja u nevolji,a on će lepo da nastavi da živi lagodnim životom,kao mafijaš...Ne znam šta mu je toliko teško da se izvini rođenom bratu,a nije mu problem da ko od šale ubije nekog!Samo je trebalo da kaže da mu je žao što ga je ostavio i da nije hteo to,mislim da bi bilo dovoljno.Ali ne,on ćuti,ćuti i uvaljuje me u još veći problem nego što imam!Pa,sad ni ne preostaje ništa drugo nego da se vratim kući...Hvala bogu pa nema nikoga.Sigurno je ponovo otišao u onaj restoran,da pregovara sa onim smaračima.Neka ga,ne mora da se vraća još neko vreme,bar će malo da razbistri misli pa neće toliko da bude ljut kad se vrati.Televizija,moj beg iz surove stvarnosti i možda moje užasne sudbine.Ali,kao za inat meni,nema ničeg zanumljivog,sve je na isti šablon,sve neke ljubavne gluposti.Na primer,ona je štreberka,on superpopularan kapiten ragbi ili bilo kog sportskog tima,slučajno se sudare kad je ona izlazila iz biblioteke i zaljube se na prvi pogled,ali tu je uvek ona zla navijačica koja hoće da se otarasi štreberke...Uf,totalna glupost!Jel ima nešto zanimljivo na ovoj televiziji!?Ne,samo ti glupi teen romantični filmovi,glupe sapunice,glupe emisije...Sve gluplje od glupljeg!Konačno sam našao neku emisiju o automobilima na Discovery-u,znate oni što popravljaju kola iz praistorije?Ništa pretererano zanimljivo,ali bar da mi prekrati vreme.Našao sam neki čips,zavalio se u fotelju u dnevnoj sobi i gledao ko zna koliko,znam samo da me je prekinulo besno otvaranje vrata.Ne trebam ni da se okrećem da bih znao ko je,samo sam pitao:

-Kako je prošlo?

-Ne obraćaj mi se!-čulo se besno režanje iza mene.

-Loše?-pravio sam se lud,iako znam da sam ja predmet njegove ljutnje.