I don't have power,I am a power

Part 13

Nas dvojica smo premrli od straha, naročito ja. Mislim, stojim ispred osobe koja mi polako,ali sigurno uništava život, ne znam šta fa radim, a njih dvojica drže naše prijatelje kao taoce. Brate, čisto ludilo! Nije imalo šanse da pobegnemo. Očigledno, njih dvojica su mnogo jači od nas, sigurno i brži, tako da su velike šanse da bi nas brzo stigli. Bili smo skroz probijeni uz rod zgrade iza koje smo ae malopre sakrivali. Nastala je neprijatna tišina. Mogao sam jasno da čujem naše ubrzane otkucaje srca i teško disanje. Moram što pre nešto da smislim.Meni čak možda i neće biti teško da pobegnem, ali me mogu da ostavim Tonija ovde da njima. Razmišljao sam dugo, pa sam odlučio da je najbolje da bežimo, pa šta bude. U letu sam uhvatio Tonija za njegovu crnu majicu i povukao ga. Kad smo bili na metar od njih, pitao me je ne stajući:

-Šta radiš to?!

-Pokušavam da nam izvučem žive glave za to tvoju informaciju.

-Nema šanse da im pobegnemo.. .

-Naravno da nema kad si takav pesimista! Hajde, treba da stignemo do škole.. .

Okrenuo sam glavu opna dvojica su nas jurila.

-Hajde, prati me! -rekao sam mu krenuvši ka tržnom centru.

-Šta ćemo ovde?

-Biće teže da nas nađu u gužvi.

Stopili smo se sa masom i gledalo gde su. Tek su sad ulazili i tražili nas pogledom.

-Moramo da izađemo. -rekao mi je.

-Mogao sam i sam ti da zaključim, genije. -rekao sam mu iznervirano.

Ali, nismo imali šanse da izađemo na glavni ulaz, jer je onaj što smo ha pratili stao pored ulaza, a Red je krenuo da nas traži u gužvi. Šta je tom čoveku toliko zanimljivo ns meni?! Dobro, otac mi je, ali to me objašnjava toliku želju da me nađe ne birajući sredstvo. Srećom pa mnogo ljudi voli da kupuje, tako da je bila nemoguća misija da nas pronađe.

-Možemo kroz parking. -predložio je.

-Da probamo. Ali nema šanse da im pobegnemo ni tako. Primeriće nas i posle piši propalo.

-Možemo da uzmemo nečija kola.

-Šta?!Pa neću da kradem kola, za ime svega!

-Ok, onda ostani ovde. Samo sa znaš, tržni centar radi do 1 sat uveče, a posle ne znam šta ćeš.

-Ok, ok, ali kako ćeš da upališ bilo koja kola bez ključa, genije?

-Videćeš, ne brini ništa.

Krenuli smo ka parkingu. Sreća pa je on bio unutra. Bilo je dosta kola, ali nikog nije bilo da ih čuva.

-Hajde, kreći. -požurivao me je.

Otvorio je vrata prvog automobila na koji smo naišli i začudo , nije imao alarm i nije bio zaključan.

-Kako ćeš da ga upališ? -pitao sam.

-Prespojiš par žica i eto ga.

-Znaš to da radiš?

-Nikad nisam pokušao, ali sam gledao na filmovima.

-Dobro, samo pazi da nas umesto toga ne digneš u vazduh.

Ali, upalio ga je. Brzo smo izjurili iz garaža. On je vozio jer bih ja, da sma ja vozio,slupao auto čim ga je upalio. Za tren oka smo stigli do škole,otrčali u direktorivu kancelariju i sve mi ispričali.

-Čudno, nisam znao da ih ima dvojica...Dobro, poslaću nekog da im pomogne, vas dvojica imate slobodno popodne. Možete da idete. ..-praktično nas je izbacio iz kancelarije.