I don't have power,I am a power

Part 41

Ajoj,opet počinjem da ga mrzim!Ovo čekanje me ubija!Ovo je ili lep način da me nagovori da budem u sobi i da se ,,odmaram'',iako ja ko idiot šetam gore- dole po sobi,ili je ovo kulturna osveta za sve ono što se desilo pre svega ovoga,u prevodu,jer sam ga zabio u zid.Sigurno je ovo drugo jer on dobro zna koliko sam nestrpljiv,a njegovih pola sata se pretvorilo u dva!Stvarno,stvarno pravi užas!Šta rade to dole,prave raketu?! Mislim,šta je to toliko komplikovano da se radi čitava dva sata?!Poludeću,definitivno ću da po-lu-dim!Završiću na psihijatriji na svoj rođendan.Ako ništa,sad bar imam jednu brigu manje oko ovog dana,a to je.da za par godina neću morati da brinem kao moja mama zati što sam omatorio za još jednu godinu.Mogu da imam i hiljadu godina a to neće da se primeti.Kad smo već kod nje...Sigurno je zabrinuta zato što je nisam zvao i zato što ne može da me.dobije.Kako i bi kad mi je telefon trenutno kao neka veoma zamršena slagalica,razbijen u hiljade,bolje rečeno milione delića.Možda je to super kul iznenađenje novi telefon...Pa,bolje bi mu bilo,jer ga neću ubiti ja,nego moja majka zato što sad samo više brine.Prva misao mi je bila da uzmem telefon od neke služavke,ali mi je ta misao brzo izašla iz glave.Mrzelo me je i da živim,a kamoli da tražim telefon i da sto godina razgovaram sa njom,tačnije da je slušam kako me kritikuje da joj se nikad ne javljam,što nije istina,ali ja nemam živaca da joj se javljam svako veče,ili naprosto zaboravim.Ok,ne mogu više ovako,idem dole da vidim šta se dešava.Hm,čudno,ne čujem nikoga.Kako god,idem malo na terasu.Malo svežeg vaz duha je trenutno sve što mi treba.Dobro,ne bi mi škodila ni čaša nečeg što sadrži alkohol,ali neću sad da budem izbirljiv.Da se razumemo,ja nisam alkoholičar.Nikad nisam bio i nikad neću,samo volim alkohol,to je sve.To nije alkoholizam,to je ljubav,a ne možeš da budeš zavistan od ljubavi.Da li neko nekom kaže da je zavistan od njegove devojke?E baš kao što se vole žene,tako se voli i alkohol.Probao sam jednom i da pušim cigare,ali ne ide.Zamalo da se ugušim,ono je odvratno.Druga stvar koju volim bez premca i bez koje nemogu kao što narkomani ne mogu bez kokaina je spavanje.Mogao bih da spavam ceo dan i noč,a da mi se još spava.Dobro,osim sad.Inače,skapirao sam zašto mi se ne spava.Nekako,kao da se podsvesno plašim da mi se ne desi ono što mi se desilo malopre(kad kažem malopre,mislim pre dva sata)i da opet nemam neki od tih glupih flešbekova.Sigurno bizarno izgleda kad me neko gleda kad mi se to desi.Najčudnije je što se meni čini da je to sve stvarno,kao da sam u nekakvom transu,i čini mi se kao da uopšte ne mogu da pričam,da ne mogu da pustim nikakav glas.Tu je samo mrak,hladnoća i taj nepodnošljivi bol,deset puta gori nego što je bio stvarno,bar mi se tako čini.Kako god,nije mi se dešavalo ništa slično u poslednjih dva sata,samo sam se nekako plašio da zaspim,valjda zbog toga.Otvorio sam vrata terase i izašao.Iskreno,nisam osećao hladnoću iako sam bio samo u farmerkama i majici.Nisam čak ni bio obuven.Jedino što je bili važno je bio onaj divan pogled koji se prostirao sa te terase.Sve je odisalo bezbrižnošću,slobodom,spokojnošću,svime što ja već duže vreme nisam imao.Sneg je lagano padao pokrivajući celo dvorište novim slojem čistog,belog pokrivača.Nekako,sve to mu je bilo tako divno jer nisam navikao na ovakvu zimu.Nisam baš odlazio često iz Kalifornije,a tamo skoro nikad nije padao sneg,tako da je za mene to bilo nešto prosto prelepo.Kilometrima daleko su se prostirale planine pune zimzelenog drveća koje,kao neka koprena,pokriva sneg.Sećam se kad smo ja i Roks...Ah,Roksana...Tako mi je čudno.Često mislim na nju,ali ne kao na nekog koga volim,više kao prijateljicu,nekog kome mogu da verujem,ali ne mogu da mu posvetim svoj život.Ona je nastavila dalje,zašto i ja ne bih mogao?U početku mi se činilo da se ona udala samo da bi udovoljila svojima i da bi me brže zaboravila,ali sad...Možda ona njega stvarno voli.Sve jedno,nisam ja taj koji će da odlučuje o tome koga ona voli,a koga ne,iako sam pre to mislio.Sada je jedino što mogu da budem srećan zbog nje,zato što je našla nekoga sa kim će da provede ostatak života.Kad malo bolje razmislim,pre sam se ponašao kao neku ljubomorni psihopata.Skoro me je sramota što sam se onako ponašao.Kao pravo derište kad izgubi omiljenu igračku,zar ne?Još nešto sam primetio,a da je stvarno čudno.Kad sam bio sa Roks,bilo mi je prosto onako...Lepo,bio sam srećan,a sad,kad sam sa Džo,osećam se manje-više čudno.Nekako nesigurno,kao da svaki tren mogu da je izgubim,kao da se plašim da je ne povredim.Možda je to zato što me je već jedna žena ostavila,možda zato što znam kakav sam,da vrlo lako može da mi prosto dosadi i da he ostavim,a možda je to jednostavno osećaj kad stvarno voliš nekoga.I taj osećaj je nekako...Ne znam kako da objasnim.Osećam se kao da sam ja odgovoran za sve što joj se desi,da mogu da dam život za nju.Znate ono: