"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 24 "Zar mi ovo normalno razgovaramo?"

"Šalim se, luzeru." - milozvučnu tišinu uzurpirao je šapat realnosti. Dozvavši se pameti, proklimala je glavom, i ustupila korak nazad, iako nismo ni bili mnogo blizu.
"U svakoj šali pola istine, štreci. " - uzvratio sam istom merom, ponovo prebacivši pogled na njene nebeske oči, u kojima bih, čini mi se, mogao lako da se izgubim, samo kad bih uplovio.
"Ne baš u svakoj. Sve ima svoja odstupnja. Kao vrsnom matematičaru, trebalo bi da ti je to dobro poznato." - isprepletala je dlanove, skrenuvši pogled u stranu.

Njeno plitko disanje i posve primetno poskakivanje u mestu, bili su jasan pokazatelj da joj se nervoza uplela u kosti. Ništa mi nije jasno. Zašto tako reaguje u mojoj blizini? Obično su takva gestikulacija i ponašanje devojaka posledica njihove zainteresovanosti, da ne kažem zaljubljenosti...
Ma šta ja se*em?! K'o da znam nešto o tome. Ja, pristalica samo golog, grešnog telesnog zadovoljstva. Operisan od svake emocije, bezdušni kip od čoveka, sa plastičnim srcem. Uostalom, debilno je i da pomišljam nešto slično tome, poBogu. Mi smo krvni suparnici, vatra i voda. Iz nje jedino može buktati mržnja prema meni, nijedna druga emocija. Ama baš ništa.

"Zar mi ovo normalno razgovaramo?" - pitao sam, skrećući s' teme, u nedostatku adekvatnog odgovora. Ne znam zašto, ali, kako je razgovor tekao dalje, u meni se sve više gasila potreba za divljaštvom čija sam, kao što je dobro poznato, verna pristalica.
"Ako bi se ovo moglo nazvati tako, onda da." - iako joj je sa usana skliznuo majušni, neprimetni osmeh, moje burno oko, ispratilo bi uvek svaki pokret, detalj, mic, što ni sada nije promaklo.
"Kako netipično, zar ne?"
Ređao sam pitanje za pitanjem, ne dopustajući da se ovaj, pa u najmanju ruku neobični, razgovor privede kraju. Zašto? Ne znam. Jesam li realan? Definitivno ne!

"Ma nije ni važno. Ne događa se ništa bitno, tako da..." - ostala je nedorečena, u odabiru pravog spoja reči.
"Pa..krenula bih sada... sve je toplije, a i...imam neke obaveze.." - počela je zamuckivati, što me iskreno nasmejalo, iznutra. Osmeh pred drugima mi se retko iskrade.
"Naravno, sve je preče i važnije od mene."
Koji mi je đavo? Kako je ovo zvučalo jadno, pi*kasto? Koja sam gluperda!
"što i treba biti tako, bilo bi čudno da je drugačije. Ipak sam ja taj gad koji ti je pred nosom uzeo sve ono o čemu si godinama sanjala" - 'ispravio' sam se. Već sam krenuo lošim putem, krajnje je vreme da se stabilizujem.

"Uvek postoji druga prilika. Ništa nije neispravivo, znaj to." - složila je neku preku facu, inatljivo nakrivivši usne.
"Potpisuješ sebi kapitulaciju opet, ja nemam u planu da se zadovoljim postignutim." - bio sam surovo iskren. Prošle godine je bilo neočekivano, ove neće. Pojavljujem se kao neko ko je izgradio svoje mesto, kako u ovoj školi, tako i u ovoj državi. Nije mi bilo ravnog na nivou republike. Pokazao sam svima ko sam i šta sam. Verovatno je i ona svesna mojih kvaliteta, samo je preponosna da ih prihvati. A možda je i zaslepljena ogorćenošću, pa od nje ne vidi, ili ne želi videti nijednu moju pozitivnu stranu. Mada je ova za nju i te kako negativna. Stao sam joj na crtu, i pretekao je. Poraz boli. Naročito posle mnogo muke i znoja.

"Vreme donosi istinu. Prijatan dan!" - dobacila je, digavši torbicu na rame, nakon čega se počela gubiti u daljini.
Pomno sam pratio njen odlazak, ni sam ne znam što. Uzdignute glave, i ponosna držanja, ležerno je prešla ulicu, nakon čega se uputila ka idei, pretpostavljam po neku poslasticu. Slatkoholičarka!
Na tu pomisao, nasmejao sam se sebi u bradu, ali ubrzo se i opaučio šakom po istu. 'Davore, prezireš tu malu kučkicu. Seti se sa kakvim stvarima te je povezivala!' - ošinuo me je talas razuma, alarmiravši upozorenjem.
'Iz dna duše!' - složio sam se s' njim, pa pohitavši u pravcu svoje luksuzne mašine.

...

"Davi, a šta misliš da brojimo ovce, možda ćemo tako laše zaspati?" - dete u meni je jurnulo na videlo dana, bacajući na kopno svoja šašava maštarenja.
"Šta bre? Vidim ja da si se ti previše opustila." - prevrnuo je svojim fatalnim đavolskim očima, pomerivši ruke sa mog ramena, pa ih potom prekrstivši na svojim prsima.
"Ne duji se" - uštinula sam ga za obraze, slatko mu se nasmejavši. Njegov izraz lica bio mi je beskrajno simpatičan.
"Prestani." - i sam se nasmejao, ne mogavši da mi odoli.
"Idemo popodne da pustamo zmajeve?" - umiljavala sam se, češkajući ga po crnoj, gustoj 'grivi.'
"Kako da ne. Ne budali više." - naglo mi je zgrabio ruke, pa nas uspravio u polusedeći položaj.
"A molim te" - zacvilila sam, zapečatiravši usne za njegove. Pumpa u grudima se odmah oglasila, ubrzavajući ritam...

- Marija, diži se! - zagrmela je majka, uletevši mi u sobu kao specijalac.
Pogodniji trenutak nije mogla izabrati, definitivno...]

Hey people, nešto kraći nastavak. Ali ceo u duhu glavnih aktera ove priče! Da li vas je kraj nastavka zbunio?
Kako komentarišete razgovor Marije i Davora? Je li to bio jedan, kako ga oni nazivaju, normalan razgovor?
Ostavite mi utiske. Love ya!