"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 55

Marija's pov

Veče je proticalo isuviše obećajavajuće da sam tačno mogla da se kladim da će me neki nemir opržiti. U lepom društu i zaista prelepoj atmosferi sa meni dragim ljudima udisala sam sve lepote življenja i postojanja.
Kako život može biti lep i jednostavan na trenutke, činilo se.
Opijena smehom i vedrinom, skoro pa potpuno neuzdrmano, iznela sam sve zavidne i neprijateljske poglede kojih je bilo ne zna im se broj.
Iako je Brendi imao društvo slično sebi, zlatno pravilo da na osamnaestom banu i ostali, ostalo je u životu i ovoga puta. To je, po meni, bila jedina mrlja ovog i te kako savršeno organizovanog i meni veoma dragog događaja.
Nikov iznenadni dolazak dodatno je začinio veče i otoplio nam srca.
Uživala sam u svim tim trenucima i urezivala ih u sećanje, jer su uspomene ona ograda kada nemamo za šta da se uhvatimo u životu.

Potpuno utonola u priču, nisam ni primetila kada se nepoželjni gost došunjao do nas. I bez da išta kaže, bilo mi je jasno da nije došao sa nekom dobrom namerom, jer je to kod njega ređe od Halejeve komete.
Zato je i moja reakcija bila prilično direktna i drska, ali očigledno ne dovoljno dobra, pošto sam po starom dobrom običaju opet završila s' njim u nekoj priči.

Pretpostavila sam da ga muči znatiželja te sam odmah sasekla otezanje i prenemaganje u koje bi me odveo prkos i ćutnja. Bila sam sigurna da će odlepršati čim čuje ko je pastir kako ga je pogrdno nazvao, a sve iz sujete i zlobe koje su mu očigledno bile životni saputnici.
Na tako predočiv razgovor jedino je nenajavljeno stigao njegov poslednji komentar koji me istog momenta naježio, iako nisam poverovala da je iskren.
Imavši dobru kontrolu nad situacijom, brzo sam pokupila svoje nogice i vratila se prisutnima.
Zabrinuti pogledi ispratili su moj dolazak kroz neki osmeh olakšanja što me vide brzo.
"Sve je okej ljudi." - odmah sam preduhitrila njihova pitanja, želeći da izbegnem detaljisanje.
"Sigurno?"- Brendi je i dalje imao zabrinutu facu, zbog čega sam mu, na prepad, povukla uši ne bih li razbila knedlu u vazduhu.
"Uuihhh." - ciknuo je kroz osmeh, praveći se da boli.
"Marija, nije ti naudio?"- pusti pokušaji da izbegnem neizbežno pali su u vodu kada je Nik prekinuo kratkotrajni mir.
"Nije. Rekla sam da nema razloga za brigom, i nema. Davor je jedan nebitan lik koji pokušava da deluje suprotno na ljude i da mu se svi potčine, a pošto sam ja to odbila, osladilo mu se da me proganja kad god može, ali sve to uspesno rešavam i držim pod kontrolom, ukratko rečeno. A sada, hajde da nazdravimo!"- zbrzala sam celu priču i opet skrenula s' teme.
"Ako ti zatreba bilo kakva pomoć, tu je Brendi, a i ja. Planiram da ostanem u Srbiji tri meseca."- Nik je umirno rekao.
"Pa za to moramo odmah da nazdravimo."- podigla sam čašu, istinski se radujući Nikovom zadržavanju ovde, jer bi to značilo da imam jednu osobu više pored sebe.
"U to ime, živeli!"- zakucala su stakalca u vazduhu, a toplina u našim srcima.

Veče je prebrzo odmaklo da nisam ni primetila kada je sat otkucao jedan iza ponoći.
Ne želeći da opterećujem slavljenika, niti remetim Nika koji se udubio u priču sa nekom ekipicom koja nam se pridružila nešto iza ponoći, slagala sam da će otac doći po mene kako bi bili sigurni da sam bezbedna te me pustili da odem. Umor me je polako stizao, a i želela sam da pustim muškarce da vode svoje priče. Znam da su se suzdržavali zbog mene.

Prešavši ulicu, krenula sam ka mostu brzim koracima, ne želeći da mi slučajno neko svirne ili ne daj Bože zastane, ili jos gore krene za mnom, jer je opšte poznato da se u parkovima noću okupljaju kojekakve budale, a ja sam upravo prošla kroz jedan. Drugi izlaz iz kompleksa sam morala izbeći kako ovi ne bi posumnjali, jer tu nije bilo parkinga. Jednostavno je kod mene komplikovano. Umesto da bezbrižno idem kući, ja biram da strepim.
Da je bar Klara sa mnom, ali veštica je morala izostati, a posle meni tu prigovara nešto.

Činilo se da sam upalila u petu brzinu, što zbog unutrašnje hladnoće i jeze, što zbog spoljašnje. Živo pile se nije naziralo okolo.
Prešavši, bolje rečeno, pretrčavši most, krenula sam ulicom pored biblioteke, birajući sigurniju putanju. Jedino što se čulo je udarac mojih potpetica o zemlju.
Žuto, opalo lišce, posuto svuda unaokolo pravilo je jedno šarenilo koje se posebno sijalo pod noćnim sjajem.
Misli su mi nakratko odelete na mali usnuli gradić koji je pust, a ujedno i topao, i koji je povrh svega moj.
Koliko god ljudi bežali iz njega, mislim da će naš rastanak biti strašno težak.
Svaki kutak ovog grada je tako poseban. Ovaj grad nesumnjivo ima dušu, što sumnjam da će biti sa prestonicom. Ovde jesenje ulice mirišu na papriku, gradske kafane na rakiju, pogašena svetla iza ponoći na neki mirniji, bezbrižniji život.
Skrenuvši sa glavne ulice polako sam koračala sigurnom zonom.
Misao mi je pala na sledeću jesen. Kuda ću tada koračati, šta će tada biti?