"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 52

Marija's pov

Proleće se tiho šunjalo kroz naš usnuli gradić. Sama pomisao na zelenilo i oživljavanje prirode budila je u meni pozitivne vibracije. Napokon će sve imati smisla.
Dobro, ne možda baš sve. Ali važno je da se nešto dešava. Učaurena u monotoniji, počela sam da se gušim.

"Nekad će sve ovo biti juče." - konstatovala je Klara sa nekom tugom u glasu dok je pogledom prelazila po gradskom parkiću gde smo sele posle napornog dana da malo razbistrimo misli.
"Svaki trenutak je nepovratan."- potvrdila sam.
"Na koju stranu li će nas život odvesti..."
"Mi valjda biramo stranu?"- nesigurno sam pitala.
"Valjda."
"Šta bi ti izabrala?" - nadovezala se posle kraće tišine.
"Ne znam, ali sledila bih svoj osećaj."
"Znači, Davora."
"Molim?"- izbuljila sam oči u nju.
"Marija, molim te. Dobro znam koliko je sati. Ti si u glavnoj ulozi romantičnog filma koji si sama izrežirala u svojoj glavi, dok je on u realističnoj komediji propraćenoj aplauzima."
"Čekaj, ko je uopšte spomenuo Davora? Ovo se ni nije odnosilo na njega."
"I te kako jeste. Rekla si da bi radila po osećaju. Dakle, tu smo."
"On nije moj osećaj."
"Nego predosećaj?!"
"Ne zavitalavaj me." - pobunila sam se.
"Samo se pitam kada će epilog, radnja se nešto odužila. Mada, kada bolje razmislim, možda je i bolje tako, jer je kristalno jasno koja scena će zatvoriti igranu dramu."
"Filozofija je sutra, pokušaj da ne izgubiš navrlu inspiraciju do tada."
"A pričale smo da ćemo čekati princa."
Na ovo sam prećutno skrenula pogled i tamu, jer nisam imala šta da kažem. Možda Klara i nije u pravu, ali svakako neke stvari ne bi smele da se dešavaju, a već su se desile.

Davor's pov

"Bato, jel ti imac devojku?"- Eli je znatiželjno upitala penjući mi se u krilo.
"Bata je imao devojku."- odgovorio sam sa gorčinom u glasu koja bi me obuzela svaki put kada bi mi misli odletele do nje.

Iako je prošlo dosta vremena, pamtim je. Bila je neko nov i poseban za mene. Umela je da umiri vatru u meni, a da se ne opeče. Bila je moj mir, moje skrovište od svih, pa i od samog mene.
Bila je.
A možda jeste i dalje. Osećaj mi kaže da nije gotovo, da ćemo se ponovo sresti.

"A cad?"- prenula me iz misli vrcava devojčica.
"Sad imam tebe." - poljubio sam je u teme.
"Ali tleba ti devojka, da se gjite."
"Pa zato imam tebe, a i ne voli bata puno da se grli."
"A Majia, jel te ona gji?"- ispalila je iz nebuha, na šta sam se lecnuo.
"Pa, ne baš. Nego hajdemo mi u baštu."

...

Bata ne voli zagrljaje, on voli doživljaje. Kratko, slatko, jednostavno, izbrisivo i prolazno.
Ništa sutra, ništa prekosutra, ništa forevr.
Možda kliše opcija, ali dobar izbor.

Ljubav je za idiote, a ja to svakako nisam. Sve je prolazno i relativno.
Zato treba ostati svoj. Ne menjati se ni zbog koga i ni zbog čega.

S' te strane cenim Mariju. Ona je rođena u nekom prošlom vremenu u kome su bajke bile aktuelne, i u njemu je i ostala, što je loše po nju, ali je principijalno.

"Šta se dešava, Dejvi?" - trznuo me je Mark raskočivši mi leđa.
"I svašta, i ništa."
"Glavna tema ste Marija i ti, stari."
"Kada pa nismo bili?"- nezainteresovano sam mu odgovorio na očekivan komentar.

"Šta se promenilo?"-digao je obrvu, upitno.
"Ko kaže da se išta i promenilo?" - podigao sam ton za nijansu.
"Ko god te poznaje. Evo prvi ja. Čudno se ponašaš."- spremno me je dočekao.
"Nemam vremena za prazne priče."- odmahnuo sam glavom i krenuo nazad ka učionici.

" Stani, buraz. Znaš da te najbolje poznajem od svih. To što se uvek sprdačimo ne znači da mi ne možeš poveriti nešto ozbiljno."- zaustavila me je njegova ruka na ramenu.

"Mark, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Svakako nije ništa vredno pažnje."

Da li je? Da li je zabrinjavajuće što mi se mesecima život vrti oko te dovojke, direktno ili indirektno, ovako ili onako? Što se želja da je povredim svela na želju da razgovaram sa njom,  što sam namerno "pao" jedan zadatak kako bi njoj omogućio pobedu? Što na kraju krajeva uošte i razgovaram s' njom i mislim o njoj?