"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 22 "Photos of Davor"

"Zamolio bih te nešto." - nesigurnim tonom mi se obratio Brendon, nakon što su stolice oko nas ostale prazne.
"Šta?"
O čemu je reč i šta ga mori, naslućivao sam već danima. Samo se čekala potvrda servirana na tacni.
"Želeo bih da se okanete Marije, i pustite devojku da diše. Posebno ti. Moriš je na svakom ćošku, devojka to nije zaslužila. Ne dira te, ne diraj je."
Klupko je počelo da se odmotava, baš onako kako sam i predvideo u glavi. Intuicija mi je jača strana.

"Kakva je bila, je l' bar malo iznad proseka?" - padao sam nisko, ali nisam mario. Kad čovek nema šta da izgubi, ne bira ni put.
"Nije malo, već mnogo." - zastao je.
"Tako je intiligentna i vaspitana da sam još uvek pod utiskom. I Tina i Klara joj sliče, ali svaka je posebna na svoj način. Šteta što si napravio razdor među njima." - završio je misao, pobednički se bečivši.

"Ajoj, znači, obrađivao si je kroz priču, istovremeno. Pa kako ti nije bilo teško da se koncentrišeš, ja recimo ne bih mogao. Ja kad je*em, jedino na šta obraćam pažnju je ubrzavanje ritma do iznemoglosti. Obožavam da gledam kako se neko raspada pod mojim uticajem. "
Gnušao sam se sam sebe dok sam izgovarao ovakve gadosti, ali to je bilo jače od mene. Neko bi rekao da sam grozna osoba, a ja bih to nazvao adaptiranjem većini. Nisam najsjajniji, ali niko danas ne greje. Dobro, možda ja i previše mračim, ali, tako je - kako je.

"Ne baljezgaj gluposti, idiote šumoglavi!" - podigao je ton, očito izrevoltiran mojim izjavama.
"Marija je devojka za primer, nije poput onih profuknjača sa kojima delimo vazduh svakodnevno. No, kome ja uopšte i šta pričam?! Bespotrebno trošim reči na magarca, koji nikad neće imati priliku ni da upozna išta slično njoj, a kamoli ima uz sebe."
"A ti ćeš kao imati?" - složio sam mrku facu, zakolutavši očima.
Baš se našao pravi da mi drži moralna predavanja, i pridike. Ne vidi sebe, a druge bi da savetuje.

"Što da ne? Nikad nije kasno za prave stvari, i dobre poteze. Teško je uvideti grešku, sve ostalo ide lakše, samo od sebe."
"Prava je šteta što pored poznavanja svih tih mudrolija, i dalje kuburiš sa maternjim.
A kako vidim i sa psihologijom, potpuno si sluđen i dezorijentisan."
Nisam imao baš nekog keca u rukavu, ali ne bih bio ja kad bi mi usta ostala svezana.
"To nije tvoja briga, ti si prvenac u svemu, tako da možeš komotno da se opustiš i uživaš. Ja ću se već snaći nekako. Od tebe i ostalih jedino tražim da prestanete da upućujete bolesne provokacije onim devojkama, naročito Mariji, i da ne okrećete Tinu protiv dugogodišnje prijateljice."
Mic po mic, pogodili smo i epicentar erupcije, 'tet a tet'.

"Govoriš kao da i sam nisi deo svih naših s*anja i haosa, kao da se ne valjaš u istom blatu kao i mi." - rade volje sam mu osvežio, očigledno izbledelo sećanje.
"Bio sam do danas, više ne želim. Uvideo sam neke stvari, i želim da se povučem iz toga. Dovoljno sam grešio."
"Čak i po cenu da sve dosadašnje prijatelje preobratiš u suprotni tabor?" - upitao sam, teško progutavši nakupninu u ustima.
Iako ga nikad nisam preterano simpatisao, nije mi bilo prijatno čuti ovako nešto. Ipak drugujemo godinama, i uvek smo se držali zajedno. Zlatna petorka, crna trojka.

"Čak. Svestan sam šta gubim, ali i šta dobijam. Suma sumarum, manje gubim. Život je dug, niko ne zna šta nam sprema. Možda nešto bolje, vrednije."
Samouvereno je govorio, gledajući me ravno u oči, što je bila prava retkost. Uglavnom se svi ustručavaju toga.
"Srećan ti put onda." - hladno sam izgovorio, iako je u meni nešto pucalo. Nije to bio bes, ljutnja, mržnja. Nešto drugo se obrušilo o mene, neka netipična emocija. Netipična za mene, mislim. Možda neka seta, tmina. Ne znam kako okarakterisati to.
"I, uzgred, prenesi svojoj papučarki Tini da nas se kloni u širokom polju. Nije više dobrodošla među nama, vreme je da se vrati  onoj istoj džeparošici od koje je i pobegla." - završio sam konverzaciju te krenuo ka vodi. Ovo iznenadno usijanje može ugasiti samo hladan 'tuš.'