"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 18 "Cena tvoje neposlušnosti je ta"

'Mora da sam omašila.' - promrmljala sam sebi u bradu našavši se iza vrata prostorije u kojoj bi trebalo da je on. Jarko osvetljen ambijent, ispunjen tonom razbacanih knjiga posvuda definitivno nije odavao utisak ciljnog odredišta 'sastanka', bar u mojoj glavi.
"Nisi zalutala, na pravom si mestu." - iznenada me je dočekao poznati, ne baš najomiljeniji vokal, zbog čega sam ustupila u mestu.
"Znam." - sitni ton je jedva skliznuo sa mojih usana, pošto sam uzela daha, pročistivši grlo.
"Kupatilo je preko puta, osveži se. Prekomerno zadržavanje otpadnih produkata metabolizma na koži nije poželjno, kako ni za tebe, tako ni za okolinu." - opušteno je rekao, prošavši pokraj mene.
Raspamećena njegovom 'izjavom', nervozno sam protrljala dlanove, zbog čega sam još više zažalila. Je*eno je u pravu, je*eno sam oblivena znojem kao da sam prekopala njivu od deset ari.

Potpuno pogubljena u prostoru i vremenu, nemo sam pošla obaviti zadatu 'komandu', pri tom ne izustivši ni jednu jedinu reč, kao da sam uprogramirana.
Našavši se ponovo rame uz rame sa njim, prislonila sam ruke telu i nekako smogla snage da fiksiram pogled ravno ispred sebe, kao što i dolikuje svakoj ponosnoj devojci.

'Ponosna si kao pas kad dobije mrvicu pažnje svog gazde, nakon što ga posluša.' - javio se glas razuma, evidentno svestan moje kontradiktornosti.
Govorim o ponosu, a doslovno sam ga zgazila maločas.

"Drago mi je da si odlučila da budeš fina devojčica i poštedela mene, a i sebe, težeg načina rešavanja situacije, koji mi je sve sem stran.
"Zašto sam ovde?" - pokušala sam odmah preći na stvar, iako sam intuitivno osećala da je to i više no nemoguće.
"Nisam te pozvao na kres partiju, odmah da te razočaram. Neće ništa biti od nezaboravne avanture koja ti zaokupira misli sve vreme."
"M..mo..molim." - bukvalno sam zanemela, odsekla se na ovo. Kako sebi daje za pravo da i pomisli ovako nešto?!

"Razmišljate na isti način. Kako si se samo koprcala malopre, iz razloga što film koji si priželjkivala nije krenuo u pravom smeru." - po ko zna koji put je ona samokritična strana mene umešala prste, otežavajući mi, već uveliko zakuvanu situaciju.
"Ne znam o čemu buncaš. Jesi u amneziji ili šta?" - prosula sam tako ofirnu foru u svoju odbranu da bi se i zadnja budala koja hoda ovim tlom lupila o glavu.
"Kres kombinacije ne dovodim u svoja četiri zida. Zapravo nigde u kući, nisu vredne takve pažnje. Uopšteno, niko, nijedna devojka nije vredna te časti."
Iako je leto bilo na vidiku, njegova hladnoća bila je ujednaćena onoj na Antarktiku.
"Ma nemoj?! A šta sam onda ja? Muškarac?" - duhovita strana moje ličnosti, izronila je na površinu posle vekova provedenih u tami.
"Poštedi me svog antitalenta za humor.
Oboje vrlo dobro znamo u kom svojstvu si ti večeras ovde i koliko si "dobrodošla." - napravio je navodnike u vazduhu, upotpunivši i onako evidentnu ironiju.
"Šta želiš od mene?"
Kažu da je ključ ostvarenja svakog cilja biti uporan, pa što da ne? Valja pokušati još jednom prekratiti muke.
"Šta god da želim, to i dobijam." - pucao je samouverenošću dok sam ja tonula u moru sopstvenog razočarenja.
"A to je?" - kao poslednja glupača, stajala sam pred njim, nemoćna i da ga pogledam. Toliko o mojoj 'osveti.'
"Bićeš mi prijatelj."
"Cena tvoje neposlušnosti je ta."

                            

                                      ....

"Zdravo i tebi Maruška."
Pa dobro Bože, zašto me jednom ne pogledaš i osmehneš mi se? Zašto su tamni oblaci večno nadvijeni nad mnom?
U nadi da je moj dolazak ostao neprimećen od strane 'najjačih faca' škole, posegla sam za kvakom ulaznih vrata, nastojavši da se što pre nađem u kabinetu biologije gde me očekuje početak nove radne nedelje. Ali, uzalud. Izgleda da su nečije oči budne i trezvene čak i od samog jutra.
"Ćao svima." - progutala sam nakupninu u ustima, pa im se obratila, dobliživši se.
"Šta tražiš ovde?" - novo zadirkivanje je u najavi, s' tim što ga, ovoga puta, sama i tražim. Zašto? Za bolje sutra, i konačni mir, za koji baš i ne verujem da će doći, ali se nadam. Ipak je nada ta koja zadnja umire.
"Došla je da me pozdravi." - javio se pravi, i više nego raspoložen za nove doživljaje sa starim epilogom, i akterom...]