"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 8 "Borba je gotova, ali ne i rat."

Februar, 5.

-Regionalno takmičenje, oblast: matematika-

Marija's pov

"Marija, Davore...Prošli ste oboje." - izdah olakšanja pobegao je iz mojih napregnutih pluća, nakon što je spiker izdao obaveštenje o stanju, tj. prolaznosti učenika moje škole.

"Kroz nesto vise od desetak dana vas očekuje Republičko takmičenje, koje se ove godine održava u Vladičinom Hanu, u prostorijama gimnazije, sa početkom od 10:00 časova. O ostalim detaljima, bićete naknadno obavešteni." - dosta smirenije sam nastavila slušati njegovo obraćanje, za koje sam otprilike znala na šta će se svesti. No, nije mi smetalo. Ni najmanje. Cilj je bitan, a pošto je ostvaren, sve ostalo je u redu.
"Što se tiče broja osvojenih poena i zauzetog mesta, sutuacija je sledeca; Davor deli prvo mesto sa još tri učenika iz Vranja, imaju podjednak broj poena, 94 decidno;
Marija je na drugoj poziciji, zajedno sa još jednom devojkom, 89 poena.
To bi bilo to. Čestitke svima i puno sreće u daljem takmičenju." - iako je početak saopštenja obećavao, kraj je donekle doneo i razočarenje.

"Bravo, malecka!" - nasmešeno mi je prišla mentorka, zagrlivši me s' leđa.
"Hvala, ali moglo je i bolje." - odvratila sam, sa izvesnim nezadovoljstvom u glasu, ali i fejk osmehom na licu, ne bi li umanjila očitost svoje frustracije.
"Dobro je i ovako. Sasvim dobro. Bitno je da cepamo dalje, i da se istorija od prošle godine ponavlja. Zadovoljna sam, a očekujem i ti da budeš. " - iznela je svoj sud, prijatno me iznenadivši. Od nje je reči hvale teško čuti, gotovo nemoguće.
Ne znam kakva je ovo transformacija bila, ali dopala mi se. Samo neka potraje.
U momentima pucanja ega, koja prijatna reč vrlo dobro dođe.
"Zar ne?" - uskraćena odvora, prodrmala me lagano po desnom ramenu, vraćajući me iz zalutalih misli.
"D..da, naravno." - seprtljivo sam potvrdila, iako tako nisam zaista i mislila.

Koja si ti glupača, svako na tvom mestu bi skakao od sreće, a ti pucas od muke, i to kakve. Muke što se pojavio neko bolji i pokazao se uspesnije od tebe. - glasić razjedanja se ni od kuda pojavio, kao i uvek, u pogrešnom momentu.

"Borba je gotova, ali ne i rat. " - iskontrirala sam mu, ali ubrzo i požalila, shvativši da je moje prepiranje sa samom sobom, izašlo u javnost.
Ugh, ja i moj glupi jezik. Brzopleti, neposlušni.
"Nešto si rekla? Oprosti, čitala sam poruku, pišu mi od kuće, pa sam se nakratko zanela." - i Bog da me nekad pogleda.
"Ništa vazno. Nego, recite mi, kada krećemo nazad?" - momentalno sam 'skočila' na drugu temu, ne pruživši joj prostora i vremena da se resetuje, jer to nikako ne bi bilo dobro. Ja baš nisam vešta u laganju, i pronalaženju izgovora, a bez toga je bilo nemoguće izvući se u ovakvoj situaciji. Garant i sama nešto pretpostavlja, uočava tu neku nelagodnost u meni, sigurna sam. Čita me, i to dosta dobro. A kako i ne bi, nakon što sam u više navrata istakla da Davora vidim kao svog najljućeg rivala, a ujedno i kao izuzetno drskog i oholog mladića.
" Kroz sat i po.
Idem po novčanik, prošetaću do obližnje prodavnice. Hoćeš mi praviti društvo?" - učtivo me pitala, pre no što je krenula hodati do parkinga .
"Naravno" - oberučke sam prihvatila, prišavši do prozora.
Udar svežeg vazduha u lice, naterao me je da na momenat sklopim oči.
Posle napornog, pa i poprilično sumornog februarskog jutra, ovo mi je trebalo, definitivno.

-Dva sata posle-

"O, pa, zdravo štreci! Mogu ti se pridružiti?" - posve neočekivano, par katran očiju, našao je put do mog mesta, nakon čega me je i učtivo pozdravio. Vrlo učtivo, što bi naš narod rekao.
"Ne." - odbila sam, iako to u potpunosti i nisam želela. Što zbog odavanja nekulture takvim gestovima, što zbog nečeg što me je kočilo, a ni sama ne znam šta je to bilo.

Davor's pov

" Ma nemoj, znači tatin sin te s*ebao, pa si sva nad*kana." - zaigrano sam je potkačio, uvek nadaren da udaram tamo gde najviše boli...]