"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 29 "Izvinjenje u pokušaju"

- Nemam nameru da ostajem i razgovaram sa tobom posle nastave. Ako imaš nešto, izvoli iznesi u školi, mada sumnjam da mi uopšte i imamo zajedničkih tema. - iskucala sam i dugo se premišljala da li da stisenem 'send' ili isključim telefon i uplovim u svet snova.
Na posletku, inat je učinio svoje. Presudio je u moju korist.
Osmelila sam se usprotiviti se tom manipulatoru, ne razmišljajući o posledicama.

Baš u momentu kad sam se spremala odložiti telefon i ugasiti lampu sa noćnog stočića, oglasila se notifikacija za poruke.
Nije valjda on?!
- Ovo nije bila molba ili pitanje. Pošto kontam da si slobodna, vidimo se! -

Drznik, idiot, umišljenko! To, samo to ide uz njega i savršeno ga opisuje!
Koliko on sebi daje za pravo, hh. Prevarila me misao o njegovoj transformaciji na bolje koja mi se kratko zavrtela po glavi. Vuk dlaku menja, ali ćud nikako.

- Rekoh šta imadoh! Umri u svom egoizmu! - bila je to moja poruka za laku noć. Možete me osuđivati, ne marim. Neće meni taj bezobraznik 'šefovati.' Još uvek imam neku rupu u glavi i znam da odlučim šta i kako želim!

_________________________________

Novi dan započeo je novom kombinacijom, upotpunjenom malom dozom šminke, i 'kinđurenja.'
Da, znam, neuobičajeno za mene, ali čuda se dešavaju. Možda sam, recimo, rešila da se malo više posvetim svom izgledu, i učinim ga za nijasnu markantnijim. Ipak sam treća godine matematičke Gimnazije, za par meseci slavim i punoletstvo.

"Marija, sačekaj trenutak." - očev promukao glas ustremio se na mene, omevši me u nameri da otpočnem obavljanje lične higijene pre odlaska na robiju.
"Razmišljao sam nešto." - približio mi se sitnim korakom, otpočevši razgovor za koji nisam mogla ni naslutiti kuda vodi. U pakao i nazad! Eto kuda!

"O čemu?" - smoreno sam pitala, spuštajući se na sofu. Odužiće se ovo, kao i uvek. Kad god tata duže razmišlja, Marija duže na*ebe.
'Rečnik tatina devojčice!' - opet je izvirio crv pakosti koji vreba svaku priliku da mi upućuje otrovne strelice.
"Možda bi bilo dobro da se konsultuješ sa tim matematičarom prvencem iz tvoje škole. Verujem da bi ti dosta pomoglo uz dodatnu i privatne časove koje pohađaš. Ipak je on više u toj priči nego ti tvoji profesori, zar ne? Ako bi prihvatio da ti pomaže, neću žaliti da ga dobro nagradim. Budućnost nema cene!" - izdeklamovao je u kontinuitetu, mlataravši mi rukama pred nosom.

"Nema ni govora o tome. I on sam se ponovo kandiduje za to nadmetanje, tako da ne postoji teoretska šansa da će raditi sebi na štetu, pružajući stručne usluge njegovoj najžešćoj konkurenciji." - pribrala sam se, iako mi je njegov predlog izbio sav vazduh iz pluća, bacivši me u trans na trenutak.
Eh, tata.. Kad bi samo znao ko je taj pametnjaković i kako tretira tvoju kći, tako nešto ni u snu ne bi pomislio.

"Dok sam ja studirao zajedničko učenje i uzajamno pomaganje se dosta preferiralo, i znalo je uroditi plodom ako su individue spremne otvoreno sarađivati i gurati jedna drugu. Kako je danas vreme koristoljublja i iskorišćavanja, ne vidim zašto ne bi pokušala da ga nagovoriš da se međusobno pomažete i konsultujete. Korist bi bila obostrana.." - nastavio je da tera po svom, ne odustajući.

Očigledno je vredno razmišljao noćas, samo što, nažalost, taj plan ne pije vodu, već pada u nju.
Kakva crna saradnja i pomaganje? Taj mi čašu vode ne bi pružio.
'Pomogao ti je juče, i to bez prigovora.' - i stara dosada nije dizala ruke od nerviranja mene.
'Sinoćnji gest rekao je sve!' - zavrištala sam u sebi, želeći da se otrgnem bespotrebnog komeškanja.

"Tata, slušaj šta ti govorim. To je i više nego neostvarivo. Dovoljno ga poznajem, i jasno mi je k'o dan kako stvari stoje kad je u pitanju on. To je jedan sebičnjak, mamin i tatin sinčić, koji vidi samo sebe i nikog više."
'Stvari tata stoje tako da mi se on sviđa do bola, ali nisam dovoljno hrabra da to priznam i sebi, a kamoli nekom drugom.' - peckanje se nastavilo.
Ugh, taj glupi vrag u meni!