"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 46

Sedam dana posle

Marija's pov

Proteklih sedam dana bili su najneobičniji u mom životu. Em što sam radila stvari koje sam mislila da nikada neću, em što sam ih radila upravo sa njim.
Svako jutro je počinjalo i završavalo se u istom stilu.
Buđenje, žvakanje par zalogaja, čisto da me creva ne blamiraju, i onda probe.

Prvi dan je bio ubedljivo najgori. Ja sam žalila sebe što sam uopšte tu, a on je nonšalantno kulirao celu situaciju.
Bio je prisutan samo koliko da bude na broju. Nije da nisam očekivala nešto slično, ali ospice su me izbijale od njegovog glumljenja ludila.

Drugi dan je bio za nijansu bolji. Uspeli smo da vežemo nekoliko kasvetnih rečenica, bez da se drvimo i  prepiremo. Oboje smo izneverovali zbog pesme koju su isplanirali da izvedemo, ali nije bilo ni vremena, a ni načina da menjamo bilo šta.

Treći dan je tek doneo neki prvi protivvoljni početak uvežbavanja. Note pesme su počele polako izlaziti iz naših grla dok smo verovatno oboje, u sebi još negirali i poricali datost situacije. Bunt je vapeo iz nas, reflektujući se u našim tonovima i gestikulaciji. Zvučali smo poprilično beznadežno.

Četvrti dan je već signalizirao da nema bežanja. Tim profesora muzičke kulture nas je dočekao tog dana i za tili čas pokrenuo.
Osećala sam se toliko stidno da sam sa probe izašla crvenih obraza.
Moje 'divne' vokalne sposobnosti smejale su se tim silnim peticama naređanim u dnevniku koje su sada vredele ništa.
Otežavajuća okolnost za mene bila je i ta što sam ga morala pratiti kako u tekstu, tako i na bini.
A to je bilo jako teško izvodljivo.
Moje srce je tuklo da izađe čim bi nam se pogledi susreli, a moje noge su drhtavo klecale kad god bi napravio koji korak na bini, iako nije ni kretao ka meni.

Poslednja tri dana bila su urnebesno duga i zahtevna. Pevali smo tekst iznova i izbova, nebrojano puta, trudeći se da budemo što tačniji u intonaciji i dikciji.
Doduše, meni je to išlo teže.
Moj glas je na trenutke podrhtavao, dok je on uspeo da se opusti i bude svoj.

Možda bi priča bila lakša i bolja da nastupam sa nekim ko nije on.
Sa nekim koga nastojim mrzeti razumom dok me srce sve više izdaje.

*Dan D*

"Pa girl, predivna si mi." - zaciktala je Klara koje je provalila u garderober sat vremena pre nastupa.
"Tebi da." - odgovorila sam, gledajući još koji trenutak u ogledalo na šta liči moja haljina, i ja u njoj, pošto ništa drugo nisam imala od aduta. Zapravo, nisam htela imati.
Odabrala sam da budem ono što i jesam. Prirodna, bez maske koja se topi.

"I sebi, i svima. Došla sam da ti poželim sreću da pregrmiš ovo večeras i pokažeš da si stvarno strong girl, a ja znam da jesi samim tim što ćeš nastupiti sa najvećim ološom naše škole, koga mrziš iz dna duše, samo da bi sve ispalo kako treba."

"Klara, ćut..."

"Izvinite što prekidam vaše ispiranje usta sa mnom, ali, čeka nas ekipa za zadnju probu, pa je možda bolje da to ostavite za koji drugi put, Marija." - presekla sam se na njegov upad, a još više na njegov pogled.

"Stižem." - poskočila sam sa stolice i refleksno krenula za njim.

"Davore, ja..."

"Marija, ti ništa." - odmahnuo je rukom u vazduhu i zauzeo svoju poziciju.

Zar je realno da mi se ovo dešava?
 

..

"To bi onda bilo to. Odmorite onda do vašeg izlaska i opustite se. Nadamo se dobroj zabavi i atmosferi." - rekao je jedan od naših mentora kada smo završili sa poslednjim uigravanjem.