"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 30 "Deo istine"

"Nije kao da te interesuje, i onako sigurno već sada žališ za uzalud protraćenih dragocenih deset minuta ovog neponovljivog života. Mogla si, minimum minimuma, dva zadatka da otkineš." - otrovna pakost je ponovo zagadila atmosferu koja je tek krenula da se razmagljuje.

"Otprilike kao i ti, ne sumnjam da bi do sada već bio na planiranoj lokaciji...
Čak bi, mogu da se kladim, stigao i da odabereš sebi prikladno društvo za gužvanje postelje ili šta već." - naoštrila sam jezik, ne nameravajući da ustuknem pred njegovom ledenom facom. Šta on zamišlja, da je neki faktor i da je njemu sve dozvoljeno? U jednoj sekundi je zbunjena devojčica, a već u drugoj pomahnitali kreten?

"A tebi žao što nisi na mestu te srećnice ili što makar nisi u mogućnosti da uživaš u životu na isti način kao i ja?" - lagano je odmahnuo glavom, izvivši donju usnu malo pod kosinu. Možda bi se to moglo nazvati nekom verzijom osmeha. Njegovom verzijom osmeha, preciznija da budem. Taj nije u stanju ni da se osmehne, čak ni izveštačeno.

"Da ti je tako savršeno kao što tvrdiš, što bi imao potrebu, da mene, ovako nesavršenu i glupu, cimaš za razgovor i ganjaš posle nastave?" - dovitljivo sam okrenula kormilo na svoju stranu, oponašajući njegovu preminutnu facijalnu mimiku.

"Pa iz dosade, kako nisi već shvatila?"

"Malo sutra." - ironično sam coknula, dajući mu do znanja da se njegov krajnje ofiran izgovor ne kotira dobro. Zapravo uopšte.
Ja jesam amater u životnim 'igrama' naspram njega, ali debil nikako nisam, niti pristajem biti.

"Ja ti kažem..." - podigla sam ruku u vazduh, jasno mu signalizirajući da ućuti, što je, divnim čudom i učinio.

"Dosta mi je zavijanja, uvijanja, natezanja, foliranja, prepiranja, glupiranja, budalisanja. Hajde jednom u životu budi iskren i prema sebi, i prema drugima. Zaboravi na sarkazam i prepucavanje, bar na tren. Reci mi šta te mori, šta stoji iza tvog nedefinisanog i neprimerenog ponašanja prema meni, a i ostalima. Gde je srž problema?" - molićevo sam ga pogledala, zaboravivši na sve u tom momentu.

"Zajebi me." - nervozno je izbio vazduh iz pluća, jednom nogom već krenuvši prema kapiji.

"Odgovori mi." - potrgla sam ga za rukav, ne dopustivši sebi taj luksuz da mi izmakne. Ne, ovog puta kada sam tako blizu da doprem do njega, onog pravog njega.

"Zašto bih? Uostalom kako si tako sigurna da sve ovo do sada nije produkt nekog mog hira?" - iznova je zaigrao na kartu vrdanja. Izgleda da je to sve što ume.

"Nije mi potrebna neka preterana stručnost i iskustvo da bih uvidela neke stvari kod tebe. A verujem ni drugima. Tvoj problem podvojene ličnosti i više je nego uočljiv. A mene samo zanima razlog."

"Ček ti sada tražiš od mene da ti se ispovedam, polažem ti kao neke račune, pravdam se, ovo, ono?" - stegao je lice, natmureno me gledajući. Očigledno mu nije prijalo to što je na putu da bude 'razotkriven.'
Kad maske padnu, prestaje veselje...

"Ne baš, meni treba konkretan odgovor, kratak i jasan, ništa dalje od toga."

"Da je sve tako jednostavno ne bi se stvari ni komplikovale." - overio je beton nogom, nakon čega se naprasno uhvatio šakom za glavu, nabacivši jezivu ozbiljnost na svom licu.

"Spremna sam čuti i produženu verziju, nije problem." - nastavila sam insistiranje. Kažu da se upronost uvek isplati.

"Sada nije ni vreme ni mesto za to. Čeka me ekipa u kafiću." - malo je smekšao, ali ne i dovoljno. I dalje ga je vodila ona demonska, loša strana. 

"Verujem da su dovoljno tolerantni da uvaže kašljenje, ili eventualni izostanak ako bi im naveo dobar razlog za to."

                                      ...