"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 38

Davor's pov

" Ti si blatova cula?"

Ospice su me izbile kada je ta mala brbljivica počela da laprda.
Zato sam i dreknuo, zanemarivši činjenicu koliko mrzi kad neko viče na nju.

Marija je stišavala situaciju i činila da se završi na ovome. Nekako sam stisnuo zube i ućutao.

Vožnju do ciljnog odredišta proveli smo u tišini. Pomalo neprijatnoj, ali, svakako je i to bolje od rasprave.

"Bato, esi lut na mene?" - nakon što smo izašli na parking, princeza u žutom je dotrčala i stala ispred mene.
Po pogledu sam pročitao da je tužna i da joj je žao.

"Kako da budem ljut na moju vilu?" - nasmešio sam joj se, i spustio se na kolena, privlačeći je u zagrljaj.

Marija nas je ćutke posmatrala, uz neki nedefinisan izraz lica. Verovatno je analizirala moje ponašanje, koje je, pa malo nesvakidašnje.

"Idemo sad." - uhvatio sam Elu za ruku i krenuli smo prema restoranu u blizini.
Nisam saopštio Mariji namere za danas, ali i bez toga znao sam da će me slediti. Makar i sa prigovorom.

Na ulazu u restoran uhvatio sam njen oklevajući pogled i nećkanje.

"Marija, neki problem?" - pitao sam, zastavši.

"Mogli smo otići i u fast food." - pogledala me neodređeno.

"Restoran je neodgovarajući?" - nastavio sam.

"Ne, samo nisam planirala odlazak u restoran."

"Planovi propadaju, tako da bolje ovako." - s' tim sam završio ovu kratku diskusiju i krenuo ka vratima luksuznog objekta.

...

Nakon što sam prizalogajio nešto, a Marija i Ela razbrčkale hranu po tanjiru, krenuli smo dalje.

"Nije ti se dopala hrana?" - progovorio sam dok smo koračali ka izlazu.

"Jela sam u školi, nisam nešto gladna. Nije da mi se nije dopala."

"A tebi Ela?"

"Pa jela cam."

"Mhm, video sam. Trebalo je da vam uzmem po jedan mršavi đevrek. To bi bio pun pogodak." - pomalo prkosno sam rekao, jer su me obe iznervirale. Jedu kao mačke. Ma i mačke jedu više od njih.

"Gde ćemo sad?" - Marija je preusmerila razgovor.

"Mislio sam da odemo na desert, ali ne bih po drugi put da bacam novac uzalud. Tako da idemo u park."

"Jeeej" - Ela je radosno poskočila.

Sve samo za njen osmeh. Koliko god me nekad nerviralo, obožavam to malo čudo.

Još na ulazu u park moglo se naslutiti da unutra vrvi od sveta.
Proleće je i zvanično počelo po kalendaru, pa je i svet pomileo.
Trebalo je nadoknaditi sve one mesece gušenja unutar zidina i uživati u majci prirodi.

Pogled mi je letimično lutao po okolini dok sam razmišljao kako preživeti narednih sat, možda dva.
Mrzeo sam parkove i sve ono što oni nose sa sobom. Za njih se vezuju ljubavi i ljubavne note, a takva muzika u mom životu nije postojala.

Možda jednom. Zasigurno nikada više.

"Sve ljuljaške su zauzete." - nervoza je kolala mojim venama. Em sam osuđen na gubljenje vremena ovde, em to vreme još nije ni krenulo.

"Sešćemo negde dok se nešto ne oslobodi." - javila se Marija i povela Elu ka obližnjoj klupici.

Bravo devojko. Kako se samo toga nisam setio? Otkrila si Ameriku.