"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 10 "Tako je dobro videti te opet, nebo moje"

Davor' s pov

"Slušaj me sad dobro!" - povikao sam, presekavši ga crnim pogledom.
"Nemoj da ti je više nikad, ali, nikad" - procedio sam kroz zube, "palo na pamet da tu likušu stavljaš u tom kontekstu kad sam u pitanju ja" - kratko sam zastao - "zato što je ona poslednja osoba na ovoj planeti za koju bih se zainteresovao na taj način.
Zapravo na bilo koji način." - izdeklamovao sam, pucketnuvši prstima.
"Ne verujem ni da je u njenim mislima i stavovima situacija nešto bolja" - nonšalantno je nastavio po svom, rešen da me izludi.
"Gledamo se sutra" - brzo sam izustio, zgrabivši jaknu s' kožne garniture.
"Ne zameram ti što si bez teksta. I to se dešava nekad. Ne brini, preživećeš." - čuo sam pri zatvaranju vrata, ali sam ostao dosledan prošlominutnoj odluci da ovu diskusiju ne produbljujem. Ne da mi se, tako mi Boga.

-Dva dana posle-

Marija's pov

"Plavooka" - razdragani glasić koji se, najednom, začuo iza mojih leđa, učinio je da poskočim u mestu.
Da li je ovo san? Mora da jeste.
Nespretno sam se zarotirala oko svoje ose i ostala zapanjena viđenim. Zaledila sam se momentalno.
"Zar je ovo taj famozni doček o kojem si toliko govorila?" - primetivši da nema povratne reakcije, ponovo se oglasio dečko smeđe, tršave kose, koga je krasio poseban sjaj na licu.
"Samo... nisam te.. nisam te očekivala." - izmucala sam, automatski se pokrenuvši.
Ipak je ovo java, nisam u filmu.
"Tako je dobro videti te opet, nebo moje." - milozvučni ton izbio je iz njegovih grudi, ugrejavši moj aparatić sa leve strane, iste sekunde.
"Mislila sam da ovaj momenat neću dočekati." - tiho sam prokomentarisala, ne odvajavši se od njega.
"Čuda se dešavaju, a jedno je već u najavi. Moje gušenje." - šaljivo je odvalio, pokušavajući da poveća razdaljinu među nama i dođe do vazduha.
"Dobro, dobro.." - podigla sam ruke u znak odbrane, izvukavši se iz njegovih 'kandži.'
"Nikovcu, nedostajao si mnogo, i više od najviše! " - ciknula sam, i dalje ne skidajući široki osmeh s' lica.
"A tek ti meni, čupe" - nakezio se, uštinuvši me za jagodice...]

Davor's pov

"Ko je taj tip?" - izlanuo sam, nakon dužeg promatranja nepoznatog dečka, u blizini one otrcane ludače.
"Ako znaš ti, znam i ja." - rekao je Mark, uvlačeći novu Malboro cigaretu u svoja pluća.
"Čemu to pitanje?" - nadovezao se, uputivši mi, pomalo, začuđujući pogled.
"Radoznalost je ubila mačku, tako će i tebe." - poklopio sam ga, namignuvši mu.
"Pre bih rekao da si ovde ti taj koji je radoznao." - izneo je, digavši levu obrvu.
"Samo sam iznenađen onim što vidim."

"Da li se to mister Ledeni upravo opravdava?" - ni od kuda, odjednom je 'iskočio' onaj isti dosadni glasić, probadajući me, što je jedino i znao.

"Hah. Radoznalost je ubila mačku." - upotrebio je moju malopređašnju 'konstataciju' baš u 'pravom' momentu.
"Onda si ti već mrtav, zar ne?" - pobednički sam se nacerio svojoj dosetljivosti, nakon čega je samo odmahnuo glavom i krenuo ka ulazu u školu.
Začuvši školsko zvono, nevoljno sam i sam zakoračio u tu ludnicu. Bacivši kratak pogled ka rasporedu koji je bio istaknut na oglasnoj tabli u školi, uputio sam se ka stepeništu. Opet poslednji sprat. Ovi iz uprave se sprdaju sa nama. Očigledno. Dogegavši se do vrha institucije, raspalio sam ka učionici broj 27, gde mi je predstojao urnebesno zanimljivljiv čas opšte hemije.

"Vidimo se onda večeras" - dobro poznata figura, nalazila se pred vratima tražene učionice, i po svemu sudeći, pravila blokadu u saobraćaju.
"Ajmo sikter, neki bi da prisustvuju nastavi"  - drznuo sam se na zaljubljene golupčiće, dajući im do znanja gde se nalaze i koliko je sati.
"Lakše malo, naduvani" - dočekao me je neočekivani odgovor sa njene strane, a posle par sekundi i njihovo maknuće s' ulaza.
"Široko ti polje" - dobacila je, potom, ta tupava štreberka, primakavši se prozoru, nakon čega je isto uradio i njen dečko, ili šta god da je već.

Nekako se suzdržavši od povratne rekacije, okrenuo sam im leđa, uletevši u pravougaonu prostoriju, ispunjenu prilično jakim žamorom, dosta jačim nego obično.
Prešavši pogledom preko nje, celom dužinom, zaključio sam da je sa nama i susedno odeljenje.
Dobro, ako ništa drugo, možda se bar neki spase najavljenog odgovaranja. Možda.

"Si nabubao ovo?" - oglasio se Mark, nakon što sam upraznio mesto pored njega.
"To se ne pita, to se podrazumeva" - samouvereno sam istakao, smestivši knjige ispred sebe.

"Dobar dan" - ubrzo se na vratima pojavila crnokosa žena, srednjih godina, sa crvenim dnevnikom među prstima desne ruke. Užurbano je ušetala unutra, smestivši se za katedrom.
Nakon kraćeg žvrljanja po plavim rubrikama, spustila je naočare malo niže, posvetivši nam uobičajen, namrgođen pogled.
"Kao što sam najavila, danas je ispitivanje. Zbog odsustva profesora Danila, morala sam vas spojiti, ali to ne predstavlja nikakav problem, zato što danas propitujem sva odeljenja, kao što ste informisani.
"Ima li ljudi dobre volje?" - usledilo je klasično pitanje. Toliko klasično da mi se već povraća od same pomisli na njega. Potisnuvši to iz misli, usresredio sam se na ono planirano, pa digao ruku u vazduh.
"Okej, ovako ćemo. Hajde ti Davore izađi ispred table, i nek izađe još i Marija." - i to je bio momenat kada mi je pao mrak na oči. Ovo nije realno, čoveče. Kud ja s' njom? Zašto mi se putevi neprekidno ukrštaju sa njenim, je*em ti!
" I pre no da počnemo, htela bih da vam kažem reč-dve o ..." - nastavila je svoju govoranciju, u nekom drugom smeru, kao što i uvek radi. Skače s' teme na temu.  Nisam mario da čujem šta ima reći, jer sam odlično znao da to neće biti ništa pametno. Smoreno sam pričekao par minuta da završi, dubivši u mestu, okružen čudakinjom, koja je od treme pobledela. Glupača. Na licu joj se vidi anksioznost, u očima strah, a u pokretima nesigurnost. Hmm, da li je uvek ovakva kad odgovara? Ako jeste, zvanično zaslužuje titulu najveće majmunke, jer, koji bi se, iole normalan čovek, ovoliko stresirao zbog običnog odgovaranja i ocene? Mislim da nema takvog.
"Marija, u ovom poglavlju ima 50 zadataka, izaberi jedan, i pročitaj ga svom drugu. Isto to učini i ti Davore kasnije. Ako oboje znate da uradite zadatke koje ste jedno-drugom zadali, tu se vaše odgovaranje završava. Dovoljno se trudite oko mog predmeta na svakom času, tako da ne vidim potrebu za nekim esejskim ispitivanjem...]