"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 33 "Senka"

"Ako te sretnem, ako se vratiš, ne govori ništa, samo se nasmej i zagrljajem daj do znanja da onima što su rođeni da budu jedno još uvek nije svejedno."

◇ Nakon mesec dana ◇

Vreme ne donosi zaborav, godine ne umanjuju tugu i žal. One samo još više prodububljuju ožiljke i razdiru nas u komade. Što duže živiš s' nekim gubitkom, to više plaćaš kamatu na i onako skup ceh.

Crvenim markerom ispisujem broj dvadeset u uglu kalendara dok na trenutak sklapam oči i teško gutam pljuvačku.
Sećanja pustoše moj mozak, ujedajući me nemilosrdno za srce, koje se gotovo umrznulo.

Od kada nema nje, kao da je nestalo sunca. Kao da živim u potpunoj pomračini, dok me tornado rutinski usisava.

"Nije stao svet kad si otišla, ali hteo sam tako da bude!"  - smrknuto govorim hladnim zidinama oko sebe, dok palcem desne ruke virtuelno oživljavam najlepše trenutke svoje prošlosti.

I gužva je slatka ako imaš s' kim da je deliš.

Posveta iza slike izmamila mi je osmeh na lice, uprkos grču koji me stezao poput olovnog lanca.
Koliko je samo ta devojka bila dovitljiva i kreativna, pa to se, Bože mili, više ne rađa.

Toliko mašte je čučalo u njoj da sam se ponekad bojao za našu bezbednost.

* Flashback*

"Dajem ruku u vatru da se plašiš preskočiti tu kišnu baru." - cvrkutala je razigrano, stavljajući me na nove muke.
"Zašto bih to radio, ležerno ću je pregaziti audićem."

"Nije fora, izazivam te." - uvila je obrvu domišljato, dok joj je na usnama titrao nevini osmeh, inače njeno tajno oružje kojim me nebrojano puta pridobila.
"Tebi je cilj da sutra ideš u šoping ili nešto slično pa ne znaš bolji način da me dobiješ za društvo ili se varam?"

"Ne, Davi. Meni je jedino cilj da shvatiš da ne možeš uvek ići lakšim putem i da se u životu ništa ne dobija na izvolte. "

"Ja uvek idem na ništa, i dobijam sve." - pomalo otrovno sam ispljunuo, namrgođeno je pogledavši.

"Jesmo se to naljutili?" - zatreperila je nevino okicama, u sebi verovatno umirući od smeha. Sićušni prstići brzo su našli put mojih obraza da bi me, potom, slatko uštinuli, a sve s' ciljem da iskrica planulog besa izgori sama od sebe. 'Požar' nikako nije bio poželjan.

*End of flashback*

Bila je to još jedna u nizu komplikovano-jednostavnih situacija koju bismo, kao i uvek, razrešili skretanjem u sasvim drugu dimenziju. Ali, Bože moj, to smo mi. Pardon, to smo bili mi. A od nas sada ostao je pepeo i dim.

Krojili smo planove za život, ali život je imao plan protiv nas.
Zamišljali smo budućnost, ali ona nas nije imala na mapi.
Hteli smo mnogo toga.

Dobili smo ništa.

                                      ...

Osvanulo je novo jutro, ali sa sobom nije donelo ništa novo. 
Ustaljena graja svakodnevnih ranoranilaca dopirala je sa ulice, oslikavajući još jedan radni ponedeljak. Taj najomraženiji dan većini, pa i meni.

Toplo ušuškana u mekani krevetić, zavijena od tabana do ušiju, razrešena svake sulude misli i brige, slatko sam spavala dok me nemilosrdni alarm nije vratio u realnost.

"O Bože, kad pre.." - ozlojeđeno sam promrmljala, bacivši pogled ka zidnom satu.

Noć proleti, a dan nikako.