"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 20 "Obećanje"

Mic po mic, sekund po sekund, čas po čas, bežali su dani u nepovrat.
Svako novo svitanje, obećavalo je neki novi početak. Bar je tako trebalo biti.
No, svako pravilo ima izuzetka, svaka stranica knjige ne mora biti ispunjena.
Dok neki tragaju za zlatom, i veruju da će ga se dočepati, i proslaviti se time, drugi, pak, kamarišu sitniše, nadajući se da će nakupiti dovoljno za kupovinu hleba sutradan.
Život je jedan, ali želja je mnogo. A opet, nisu svi u stanju ni da žele. Neki jedino mogu da sanjaju. Celo to klupko zvano postojanje nije nimalo jednostavno, i razmotrivo. Najlakše ga je odmotati, ali, kako ga ispratiti, a ne zaostajati? Kako stalno ići u korak s' njim, a ne saplesti se? E, to je već viša filozofija.

"Cad cu opet vidi Ana?"
Neka pitanja je bolje zadržati za sebe, zavezati jezik, i ne pustiti ih van, jer su faktor rizika za okolinu. Umeju da zabole poput srca razdranog skakavcem, obnove stare rane, ili začnu nove.
No, kristalno je jasno da se nad svim životnim situacijama ne može uspostaviti kontrola. Nismo uvek u poziciji da biramo, negodujemo, ili izbegavamo neku temu. Savest nas koči, ili mi kočimo sami sebe. Sasvim je svejedno, epilog je identičan.
"Ne znam, ljubavi. Veruj mi da ne znam." - nevoljno sam izdahnuo, skupivši plućna krila. Nemoć je naprosto blještala na mom licu, pobednički se osmehujući, a to, prokleto da je, ne bi smelo da se dešava, nikako. To nisam ja!

"Ai doci ce, el da?" - nastavio je plavooki anđeo, slep za bol koju mi priređuje čak i pomen tog imena. O ostalom da i ne govorim.
No, van svake pameti je zamerati bilo šta dvogodišnjem čuperku, koji tek upoznaje svet i dešavanja oko sebe, koji još uvek ne zna harmonično da govori, a kamoli razlikuje dobro od lošeg. Za njega je svet ružičast, i užasno zanimljiv, iako je sve samo ne to.
"Ako sve bude kako treba, hoće. Mora, dala je obećanje."
Nema te osobe koju nisam slagao, i obmanuo, na ovaj ili onaj način, iz ovog ili onog razloga, ali, prema jedinoj svetloj tački mog i onako trulog života, morao sam biti iskren do srži. Dao sam obećanje samom sebi, i ni za šta na svetu ga ne smem pogaziti. Jednom u ovom us*anom životu, ispašću čovek, poneću se ljudski, neću falširati.
"Jej" - radosno je ciknula, pljesnuvši svojim malenim ručicama u vazduhu, dok su joj usne lagano poprimale anđeosku nijansu osmeha.
"Nego, hajde budi dobra devojčica, i ne zamaraj svoga bracu pitanjima, već ga poljubi i zagrli najjače što možeš." ...]

...

Ni ova, ni bilo koja sledeća neće pomoći. Ništa neće utopiti, ni izlečiti tu bol, tu prazninu. Nijedan žestoki napitak, nijedan analgetik, sedativ.
Međutim, ni ne želim. Ako prestane bol, prestaće i sećanje, a to je poslednje što bih dopustio sebi, sve dok postoji iskra nade da će me Bog pogledati. Pogledati nas, zapravo.
Živim u iščekivanju. Punih trinaest meseci razbijam glavu raznojakim mislima, i pitanjima, ali, opet, na kraju dana, sve ostaje na istoj frekvenciji. Kao da tapkam u mestu, gde je jedino primetan moj trag, pa možda ni on.

- Flashback-

Jun, 24.

"Ovako je jedino ispravno, znamo to oboje."
- prošaptala je posve tiho, usne oblikujući u lagani osmeh. Jedan bolni, ali iskreni krivuljak.
"Želim biti uz tebe." - čvrsto sam zaklopio njene sićušne dlanove svojim šakama, stiskajući je prstima sve jače. Morala je da oseti da sam uz nju, i telom, i dušom, pa i srcem, za koje su svi, pa i lično ja, verovali da je hladnije od Antartika.
I bilo je. Sve dok nisam spoznao istinsku vrednost i prepoznao neprikosnoven karakter u telu jedne sićušne devojke, sušte suprotnosti od svega i svih, koji su mi iskakali pred očima.

"Sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da. Bolje je ići sićušnim koracima, poput male kornjačice, i pobediti, no grabiti trkom napred, i proći pravo kroz zid." - promišljenost koja je izbila iz nje, bila je i više nego primetna. Izgarala je trezvenošću, iako joj je život uzdrmavao tlo pod nogama.
"Ne mogu bez tebe, je*eno ne mogu. Kako da te pustim kada si postala poput magneta za koji se lepim momentalno? Kako da živim bez jedine ženske osobe vredne pažnje i svake žrtve? Objasni mi, kako?! "
Poput ucmeljene pi*kice gubio sam se u vrtlogu zvanom karma. Prokleta karma.
Svaki novi pogled na njene tužnjikave kolutiće, bacao me je u očaj sve više, i dublje.
Po prvi put bio sam nemoćan, apsolutno, potpuno nemoćan poput davljenika u Pacifiku.
Tražio sam, vapio, čeznuo za slamkom spasa, no nje nije bilo ni na vidiku. Samo crnilo, mrak, i beda.
"Obećavam ti da ćeš me ti prvi videti, ako ne potonem u tornadu smrti i odem u nepovrat.
Potražiću te i krenućemo istim putem, ali od nule, jer bio to bio veliki preporod za mene, i ne bih želela da ga gradim uz sećanje na senke prošlosti, ma kakve one bile.
Ako je suđeno, desiće se opet. Ako nije, kao da nikad' nije ni bilo."

"Samo mi obećaj da..."

"................... obećavam...."

"Ovo je poslednji poljubac?"
"Ovo je oproštajni, a hoće li biti i poslednji vreme će pokazati, ono donosi istinu."

Well guys, evo nastavka!
Kako vam se čini? Da li ste očekivali ovako nešto? Šta zaključujete iz Davorove priče? Kako je ovo delovalo na vas? Pisite mi utiske, mozda opet veceras objavim nastavak. Kisses. ❤❤