"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 7 "Čak sam i za nju više zainteresovan nego li za tebe"

Davor's pov

"Gde ste krimosi" - pozdravio nas je Brendon, uletevši u školsku kantinu brzinom munje.
"Ni na nebu, ni na zemlji." - 'objasnio' sam mrzovoljno, kratko okrznuvši prste o drvenu površinu ispred nas.
"Izvinite, da li biste bili voljni da pređete za neki susedni sto, pošto smo za ovaj mi prve sele?" - dalji tok razgovora, koji bi se sveo na sve, sem na normalnu komunikaciju, pošto mi je današnje raspoloženje u minusu, najednom je prekinuo ženski glas, koji sam prepoznao i bez kontakta očima.
Taj iritantni, brbljivi, smaratorski vokal- prva asocijacija na smotanu balavicu.
"Pazi da te ne poslušamo." - odsečno sam odvratio, osmotrivši je, na kratko, ispod oka.
Sivi dzemper, zatvoren do grla, ukombinovan sa zvonastim farmericama, i nisu bili neki dobar izbor.
"To samo znači da ste raspoloženi za još društva." - podrugljivo se ubacila Tina, kao i uvek zaštitnički nastrojena prema svojoj drugarici.
"Sedaj." - ubrzo se obratila luzerki, dohvativši nepopunjenu stolicu sa obližnjeg stola te stavivši je pred njom.
"Da se niste usudile!" - podigao sam ton, registrovavši njihovu nameru, koja mi se nimalo nije svidela.
One i mi za istim stolom - nikada!
"Vidiš da smo se već usudile." - pobednički je kazala, smestivši se tik pored mene, što je odmah za njom, učinila i njena drugarica.
"Momci, idemo!" - rasrđeno sam ciknuo, dižući se.

Mene niko ne zajebava. Naročito ne sićušni miševi poput njih.
"Samo kukavice beže." - neočekivano se oglasila Marija, baš u momentu kada sam pustio korak.
"Nešto si rekla?" - upitao sam, automatski se zaustavljajući na njene reči.
"Jesam, rekla sam, upravo ono što si čuo." - podsmehnula se, otvoreno iskazujući dozu drske smelosti, za koju sam bio siguran da ne postoji.
"Štreco, smanji doživljaj." - uzvratio sam bezobrazno, podigavši obrvu.
"Jadan si, sa sve tim tvojim izlizanim forama i fazonima." - sloboda njene govorancije, ponovo me iznenadila. Ovoga puta i razbesnela, duplo više.
"Znam da ti je sada lepo, jer sam ti, napokon, posvetio komadić svoje pažnje, ali, nema potrebe za prevelikom pompom, umiri se. Veruj mi, sve što je lepo kratko traje. " - provokacijom na provokaciju.
"Daj zajebi ovo" - umešao se Mark, već smoren razvojem situacije. Preusmerivši pogled u stranu, registrovao sam parove širom otvorenih očiju, na koje sam, u prethodnim momentima isprovociranosti i zaboravio.
"Maknimo se odavde." - nadovezao se Brendom, trznuvši me za rame.
"Vi idite, ja ubrzo dolazim. Idite svi, ostavite nas same. " - odbio sam se povući, jer to nije u opisu moje ličnosti. Ja ne prezam ni pred kim, ni za čim, ni u kakvim situacijama.
"Svi!" - ciknuo sam, ne bi li pokrenuo Tinu, koja me, očigledno, nije dovoljno ozbiljno shvatila.
"Šta izvodiš ti?" - mala opasnica se ubrzo brecnula, podižući se na noge.
"Slušaj me sad pažljivo, i upijaj ono što ćeš čuti, jer mi je dovoljno mrsko da i sad vodim konverzaciju sa čudakom, kamoli opet." - zastao sam na tren, proprativši njenu reakciju.
"Vidiš onu korpu tamo?" - upitao sam, pripremajući se da joj zadam, pa verovatno najjači udarac do sada, mada ne znam ni da li je bilo onih pravih, onih koji se zaista i mogu tako nazvati.
Refleksno je skrenula pogled ka uglu oveće prostorije, koja je već uveliko bila ispunjena dimom. Tipično za tinejdzere.
"E, vidiš, čak sam i za tu pišljivu kantu više zainteresovan nego li za tebe. Ona mi je i potrebna za nešto, naspram tebe. Zato te, koliko je to moguće, prijateljski upozoravam da me zaobilaziš u najširem mogućem krugu, i ne pominješ me, nigde, ni u kom kontekstu. Ne približavaj mi se, gledaj svoja posla. U suprotnom neće biti dobro, dobro po tebe, mislim..."
" Izvini, zašto sebi pridaješ toliki značaj? Kad sam ja uopšte tebe i pominjala? I zašto bih to činila? " - prekinula me, slozivši neku začuđenu, nevinu facu.
"Svoje manipulacije sačuvaj za neke šarlatane, kod mene glumljenje ludila ne pije vodu. Tako da, nadam se da smo se razumeli. " - stavio sam tačku na ovaj razgovor, pre no što se stvorila šansa da zarez dobije svoje mesto.
Ne dajući joj vremena da išta zucne, ispario sam iz prostorije, krenuvši ka nestrpljivim pajtosima, koji su me namrgođeno posmatrali, pretpostavljam, unervoženi od čekanja...]