"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 12 "Nijansa je presudila"

Februar, 21.

Marija' s pov

"Sutra je veliki dan." - ponovila sam istu rečenicu po ko zna koji put u ovih par dana.
"Ne razmišljaj previše, pokušaj da se opustiš." - posavetovala me je Tina, uz blagi, prijateljski osmeh, a potom prebacila ruku preko mog ramena.
"Šta ako nešto krene po zlu?" - zabrinutost me nije napuštala, uprkos težnji da negativnu energiju zamenim pozitivnom.
"Ne možeš znati šta će biti, na tebi je da daš svoj maksimum, a hoće li to biti dovoljno - pokazaće se. Mada, Mari, da se ja pitam, tron bi bio tvoj, bez bilo kakve test - provere i ostalog."
Ništa nisam odgovorila, već sam je samo privukla u zagrljaj, zahvaljujući nebesima što imam osobu kao što je ona, pokraj sebe.

-19:00-

"Nick, nešto mi se steglo oko srca." - požalila sam se najboljem prijatelju, dremavši na njegovom ramenu."
"Polako Mar, ne paniči." - pomilovao me nežno po kosi.
"Pokušaj da ne razmišljaš o ishodu, već o učinku. Razultat neće izostati, verujem u to. Verujem u tvoje znanje, verujem u tebe. " - govorio je, uposlivši se češkanjem moje ruke.
"Čime sam zaslužila da biće poput tebe ušeta u moj život, i tu i ostane?" - ne znam kako je shvatio, ali više je bilo pitanje, onako iskreno, iz duše.
"Sshh, ne muči svoju pametnu glavicu bespotrebnim mislima, ne razmišljaj ni o čemu, nema potrebe" - odvratio je, poljubivši me u teme.
"Hvala ti" - promenila sam prvobitnu poziciju, ušetavši u njegov zagrljaj, sa zadovoljnim smeškom.
Nakon poduže razmene pozitivne energije, odmaknuli smo se jedno od drugog, pomalo nevoljno. Sat je, neposlušno, otkucavao deset, i krevet me uveliko pozivao, jer jutro donosi ustajanje u šest, a to je noćna mora. Pravi teror.
"Vreme je da krenem, zovem te sutra. Nemoj da me pratiš, idi lezi odmah." - poljubio me u obraz, pa se uputio prema izlazu.
Nakon još jednog iskrenog osmeha, izgubio mi se iz vidika.

"Pa nek' se desi šta god da se desi." - promrljala sam onako za sebe, smeštajući se u udoban dvosed, ispod jorgan planine.
To je inače moja omiljena aktivnost, gušnuti se u utopljenu posteljicu, i utonuti u neki lepši svet.
Doduše, manje lepo, bilo je pomisliti na sutradan, i sve ono što sledi nakon što sunce protera mesec. Pokušavši da smaknem ta sumorna razmišljanja, zarila sam glavu još dublje u belu površinu i duboko zažmurila...]

- Gimnazija, Vladičin Han, 12:00 -

Rastavši se sa tri slepljena papira, pohitala sam ka izlazu, dok su mi velikim mozgom 'strujile' silne brojke i krive.
Zakoračivši van dugih zidina, uputila sam se u ugao hola gde me čekao dobro poznati par očiju.
"Zadaci su bili jako obimni, ali, mogu reći, da sam se snašla. Uradila sam ih sve, sem poslednjeg." - brzinom munje sam počela da referišem, ni ne čekajući da se skroz primaknem profesorki. Glas mi je podrhtavao, kao i čitavo telo. Kako mrzim tremaroša u sebi.
"Odlično, ne verujem da je iko uradio sve.
Pratila sam i slušala komentare ostalih. Niko nije stopostotno zabriljirao. Nemaš razloga za brigu i nevericu. Verujem u tvoj uspeh." - nastupila je ohrabrivački, iznenadivši me prijatno. Tako netipično i neočekivano od nje, ali tako dobrodošlo u ovom trenutku.
"Pričekaj me ovde." - odmah se nadovezala, ne davši mi vremena da joj zahvalim. Klimnula sam glavom u znak odobravanja, koraknuvši ka radijatoru. Hladnoća me obuzela, kako zbog vremena, tako i zbog neizvesnosti.
Nakon besciljnog tipkanja po mobilnom, ušla sam u nove poruke, setivši se da imam jednu nepročitanu.
"Baš ste brzi." - prokomentarisala sam, začuvši tapat nečijih koraka.
"Nepristojno je, i to vrlo, da ne znaš ni kome se obraćaš, zbog nežive stvarčice, koja ti donosi samo jedno - zračenje. - i to je bio onaj momenat kada sam se uštinula za jezik, shvativši koliko sam se ispalila.
Brzo sam, podrhtavajući, zaključala telefon, otpremivši ga u džep. Svoj postiđeni pogled, bojažljivo sam usmerila ka izvoru glasa, stisnuvši desnu šaku koja mi je bila iza leđa.
"Ja...ovaj...samo sam se zamislila." - nesigurno sam rekla, skrenuvši pogled sa tih tamnih očiju.
"Kako god. Rezultati izlaze za petnaest minuta. Rečeno mi je da te obavestim, pošto si ti sva neupućena. " - arogancija je ubrzo prošetala sa njegovih usana, dajući mi do znanja da ga nije napustila, čak ni danas. Prosto neverovatno.
Saopštivši mi to, okrenuo se i uputio niz stepenice.
Kratko sam uzdahnula, protrljavši dlanovima obraze. Čvor u stomaku postao je još veći no što je bio pre njegovog dolaska.
Zašto i kako? Ne znam, a nije ni vreme, ni mesto da razmišljam o tome. Ma i nema šta tu da se razmišlja.  Sve ovo ima samo jedno logično objašnjenje, jedno jedino. A to je - nepodnošljivost. Kad god ga ugledam, moje telo se uzvrpolji i uznemiri, jer vidi samog đavola, ne čoveka.

-Pola sata posle-

"Zahvaljujemo svim učenicima što su svojim prisustvom upotpunili i upečatili ovo sjajno takmičenje. To što ste došli do ovog praga, najvišeg nivoa takmičenja, dovoljno govori o  kvalitetima i sposobnostima koje posedujete. Nažalost, kao i na svakom nadmetanju, najbolji je samo jedan. Ali, zapamtite, to je samo formalno. Svi vi treba da smatrate sebe pobednicima i ponosite se sobom. " - odugovlačio je spiker, slamajući mi nerve svakim trenom sve više.
"I da ne dužim, znam da ste nestrpljivi,  prelazimo na proglašenje pobednika. Naime, nakon svih sumiranih i obrađenih testova, naša tročlana komisija, koju sačinjavaju tri doktora matematike, konstatovala je sledeće;
- prvo mesto, i nesvakidašnjih, 96 poena, pripada uvaženom mladom talentu, Davoru Twenu. - gromoglasni aplauz odjeknuo je prostorijum poput vatrometa. Još uvek ne shvatajući šta se dešava, ukopano sam dremala u mestu, iščekujući dalji govor.
"Čestitam, Vaš rad je genijalan. Pravi ste talenat za našu prirodnu nauku." - nastavio je nakon što se žamor stišao.
"Drugo mesto, i samo jedan poen manje, pripalo je uveženoj mladoj matematičarki, Mariji Tores. Iste reči hvale upućujemo i Vama, zaista ste fantastični. Nijansa je presudila, i bacila Vas na vicešampionsko mesto, ali, uspeh je svakako veliki. Bravo!" - usledio je hladan tuš, koji me zaledio, na licu mesta. U vrtlogu očaja, neverici, i tuge, stajala sam nepomično, blenuvši u uskomešanu masu koja me ispraćivala aplauzom...]