"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 43

Davor's pov

"Smestite se i odmorite. Soba vašeg mentora je odmah do vaše. Imate slobodno popodne, prošetajte, šopingujte, spavajte, radite šta god želite. Samo ne zaboravite da se prethodno javite profesorima.
I nemojte leći kasno. Sutra u 7.00 h polazimo, prozivka je u 8.00 h. Želim vam prijatan dan, i puno uspeha sutra. Verujem u vas!" - izložila je direktorka u holu hotela "Slavija", gde smo odseli, nakon čega je svako krenuo na recepciju da pokupi ključ od svoje sobe.
Krajičkom oka sam propratio Marijino kretanje. Razmenila je par reči sa jednom devojkom iz grupe, pa krenula uz stepenice. Verovatno planira da se zabrikadira u sobu i ne izlazi ostatak dana i večeri. A vrlo verovatno i da uči.

"Soba broj 27." - obratila mi se recepcionarka, pa sam shvatio da sam došao na red.
"Izvolite" - pružila mi je ključeve koje sam prihvatio posle par sekundi zamišljenog gledanja.

"Nešto nije u redu?" - zbunjeno je pitala.
"Ne, sve je u redu. Samo, hteo bih pitati Vas za jednu informaciju."
"Recite"
"Koja je soba Marije Stupar?"
Definitivno sam sišao s' uma.

"Izvinite, ali zabranjeno mi je da dajem takve informacije."
"Predpostavljam, ali možete napraviti možda izuzetak."
"Žao mi je, mladiću. Zaista Vam ne mogu pomoći."

Uh, koja gnjavatorka. Gde ću je naći u ovom soliteru? A da pitam Vesnu, sigurno bi pomislila da je želim uznemiravati.
Moraću da odigram na nevoljnu foru.

"Razumem ja Vas, ali razumite i Vi mene, ona mi je devojka, ipak."

Kako ovo zvuči tragi-komično.

"Nisam primetila da ste imali bilo kakvu kominikaciju sa njom maločas."

A daj. Zar si i špijun?

"Nismo, jer je ljuta."

Nismo, jer me prezire.

"Svakako imate njen broj, pa je kontaktirajte. Ako Vam je devojka, naćićete način da je dobijete."

"Ona je toliko impulsivna kada se naljuti da ne da joj priđem."

Lupetao sam, krsteći se sam svojim nebulozama.

"Onda joj ne prilazite. I molim Vas, maknite se, zadržavate red."

"Znači nećete podržati ljubav?"

Otvorio sam poslednju kartu što sam imao.

"Da je ima, bih. Ovako nemam šta. U Vašim očima vidim mrak, a u njenim tugu, a te dve stvari idu u istom kontekstu. Prijatan dan."

Šah-mat. Ova je trebalo psiholog da bude, a ne hotelijer. Sklopila je kockice brzinom munje.

Odloživši stvari u sobu, zaključao sam bravu i krenuo u drugi pokušaj dobijanja odgovora.

"Izvinite, mogu da Vas pitam nešto?" - pokucao sam svojoj mentorki na vrata.

"Naravno, naravno." - rekla je, izašavši.

"U kojoj sobi je Marija, zaboravila je nešto u busu, pa da joj vratim."

"Vesna je u 97,  što znači da je ona 96 ili 98."

"Mhm, hvala Vam puno."

Samo da ne iskomentariše nešto.

"Ti i Marija ste u dobrim odnosima ili?"

Znao sam.

"I ne baš, ali nemam problem s' tim da joj odnesem ovo. Niko ne voli da gubi stvari."

Pokušao sam da budem što uverljiviji.

"Lepo od tebe."

I ne bih puno tražio. Samo dva sprata.

Vodeći se logikom da mentori imaju sobu višeg broja, pokucao sam u 97.-icu.