"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 40

Marija' s pov

Današnji dan bio je signal da je zima polako na izmaku snaga i da joj preostaje još samo da definitivno spakuje svoje kofere i napusti nas.
U vazduhu je naprosto mirisalo proleće, a čaroliju u najavi potvrđivalo je i sunce koje se od samog jutra vijorilo na nebu.

Jedini urušuvači idile koja se budi bili su tamni oblaci koji su opominjali ljude da kišobrani još uvek nisu spremni za ostavu.
Nije ih bilo puno, ali i jedan je dovoljan da unese neki nemir i nelagodnost. Bar meni.

Ne znam zašto uopšte i postoje kad ne donose ništa lepo baš kao i neki ljudi.
Predodređeni za oluje i bure.

Dok sam koračala ka školi, kat-kad bacajući pogled ka nebu kao neki sanjar, iz misli me je prenuo poznati glas.

"Nešto si baš usporila. Nastaviš li tim tempom, kasnićeš na čas."

Pored sebe sam ugledala Davora.
Tamni crni džins i teget duks savršeno su se slagali sa ugalj crnom, uredno nameštenom kosom.

"Svakako moj problem." - nastavila sam koračati, ne osvrćući se ka njemu.

"Što bi imala problem kad ne moraš?" - hodao je u ravni sa mnom, i očigledno nameravao produbljivati priču.

"Ti da ga ne bi imao, pusti korak."

Neka drskost je izbijala iz mene. Mislim da su me svi ti meseci provociranja i neslanih opaski toliko umorili da ih moram seći u korenu.

"Ja sam uvek za problem, znaš to valjda." - izgovorio je, sa jasno prepoznatljivim osmehom u glasu.
U sebi sam zadržala poriv da se i ja ne nasmejem, jer ovo iako je istina, tako smešno zvuči.

"Ali ja nisam." - nakratko sam skrenula pogled ka njemu, pokušavajući da ostanem ozbiljna do kraja.

"Znam, zato ti i kažem."

Šah-mat. Poklopio me tako da sam samu sebe demantovala. Bravo ja.

"Nego, hteo sam da te pitam nešto." - nastavio je, nakon što je zavladala minutna tišina.

"Šta vredi i da ne želim čuti pitanje kad ćeš ga svakako postaviti? Nema potrebe za uvodom."

"Jel bi htela da izađemo na kafu večeras i usput malo prošetamo?"

Molim? Davor me poziva na kafu? Ono kao, on i ja? Šetnja? Kafe?
Ili ja imam problem sa sluhom od jutros ili on nije načisto sa sobom.

"Mislim, ako nemaš neke planove, dogovore i to. Ništa obavezno, naravno."

"Mislim da to nije dobra ideja."

Niti smo par, niti rođaci, a koliko znam ni prijatelji, ni drugari.
Možda bi jedino kao neprijatelji mogli da izađemo, mada mislim da se to ne praktikuje.

"Ne znaš ako ne probaš.
" 'Mislim' je loš saveznik."

"Davore mislim da je priroda našeg odnosa vrlo jasna. Shodno tome ne vidim bilo kakav povod za bilo čime. Ono što sam ti izašla u susret i prisustvuvala rođendanu tvoje sestre bila je moja dobra volja, a i učinila sam to isključivo zbog nje. Tako da ne vidim svrhu tvog predloga."

Ne. Zaista ne.
Nisam spremna za novu rundu poniženja i spletki.
Javnih i degutantnih. Moje srce je sito i izmoreno. Potreban mu je mir.

"Evo nas, ovde se rastajemo." - ne sačekavši odgovor, požurila sam ka ulaznim vratima škole. Ne želim da poremeti odlučnost mog razuma.

"Marija sačekaj." - ubrzao je korake, gotovo me stigavši, jer su prokleta vrata baš u tom trenutku odbila poslušnost. Ne razumem, očitava mi karticu, a vrata se ne otvaraju.