"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 27 "Stranac će te uvek više razumeti nego onaj bližnji"

Author's Note

"Kao da bi razumela." - prosiktao je, zbacivši njene ruke sa sebe. Taj nagli potez je dočekao nespremnu, zbog čega se blago stresla, u mislima već zažalivši za nesmotrenim trenutkom nepažnje.

Trebalo je samo da ga prodrma, a ne i da prikove svoje malene prstiće za njegova zavidno dobro razvijena ramena.

"Kada bi uspeo izaći iz tog okova kukavičluka koji te opeo, možda i bih. Svako zašto ima svoje zato.
No, koliko vidim, veliki strah se deponovao u tvojim kostima, pa ti ne da ni da zucneš. Šteta, mislila sam da si odvažniji, jači, a ti ispade gori od najgorih slabića." - izvukla je kec iz rukava, poslednje oružje koje joj je bilo pri ruci.

Ako i ovo ne upali, nek ide sve dovraga. Sa ovako toksičnim umom prosto se ne može izaći na kraj. Ovakvima i pištolj da uperiš u čelo, oni ne bi ni trepnuli. Hladno bi dočekali svoju propast, samo da im ego ne ostane neuhranjen. - vrzmalo joj se po glavi.

"Ti si poslednja osoba s' kojom bih podelio bilo šta lično, naročito nešto ozbiljnije i intimnije." - mirno je odgovorio, skrenuvši pogled ka reci. Nešto u njemu kao da se lomilo.

"Ja sam prva i jedina osoba s' kojom bi uopšte i mogao da pričaš." - proračunato je uzvratila, učinivši razdaljinu među njima još kraćom. Bila je rešena da istraje u svom naumu, da ide do kraja. Sad ili nikad.

"Ma šta mi reče." - podrugljivo se podsmehnuo, i dalje zadržavajući isti fokus.

"Istinu. Doduše ne baš tako bajnu, ali, šta da se radi. Život je surov." - zastala je, na tren se premišljajući.
"A možda i nije. Možda je do nas ljudi, a ne do okolnosti. Možda smo mi okidači svih nevolja za koje krivimo druge. Niko nas ne može uništiti više od nas samih."

"Tebi će filozofija ići k'o voda, bez sumnje." - osmehnuo se kutom usne, nakratko je proževši svojom tmninom.

"Ironija?" - sumnjičavo je pitala, oslonivši ruke na bokove.

"Komparacija." - 'objasnio je', mlatnuvši rukama u vazduh. I koliko god situacija bila uvrnuta, više je delovala komično. Bar u oku posmatrača.

"Kažem upotrebio sam stilsku figuru poređenje, ili ti komparaciju." - sada je i mlađani kontraš zauzeo identičan stav, oponašajući plavooku gospođicu pred sobom.

"Mislila sam da me sprdaš." - opustila je ruke, odmerivši ga ispod oka.

"Loše si mislila." - nakezio se, izreklamiravši svoje biserske niti.

"Stara, dobra navika." - promrmljala je, onako više za sebe.

"Kako god. Ćeś sama da se snalaziš ili me pratiš?" - nagovestio je da je vreme za odlazak.

"Želim da porazgovaramo. Pitala sam te nešto maločas." - osvežila mu je sećanje, nastavivši da se drži svoje namere.
Morala je bar nešto da iskovitla iz njega.

"Rekao sam ti nešto maločaš, a ne volim da se ponavljam, tako da oladi." - potpuno se uozbiljio, vrativši 'mrtvačku' hladnoću na sebe.

Marija's pov

"Šta ti fali, roditeljska ljubav, ona devojka koja je, ujedno, i jedina ženska osoba s' kojom imaš javnu sliku ili možda nešto treće?" - konkretizovala sam stvari, videvši da će 'zemlja' ostati suva ako nastavim da kružim kao kiša oko Kragujevca.

"Koja devojka?!" - razjapio je čeljust, skoro vrisnuvši.
Aha, znači u tom grmu leži zec. Meta je na vidiku, treba zauzeti dobar položaj.

"Pa znaš i sam.."
Valjda znaš s' kim kačiš slike, luzeru Božiji. Možda ih vrtiš milion oko sebe, ali samo si nju udostojio zajedničke fotografije, bar koliko je meni poznato.