Proleće je teško dobilo bitku sa zimom koja nikako da ode sa Bukulje. Vetrovi su duvali noseći sve pred sobom zagorčavajući život svima pod njenim okriljem. Konačno je mogla izaći na trem da se ogreje na Suncu. Udahnu punim plućima i osmeh se razli po izboranom licu. Uvek se radovala zelenim poljima i gospodskim borovima na obroncima padina. Vragolasto čavrljanje vrabaca podseti je na sve ono lepo duboko urezano u sećanje. U poslednje vreme često je sedela upijajući svu lepotu prirode shvatajući da je mnogo propustila žureći za životom. Nikada nije zastala da pogleda oblak, niti da oslušne šum lišća, zvuk vetra i pogleda sitne latice cveta. I nekim čudom zaboravljeni momenti polako su se vraćali u sećanje oživavljajući uspomene u bojama. Uzdahnu i steže džemper osetivši hladnoću kako se uvlači u kosti. Za manje od dva meseca će Uskrs, najlepši praznik. Stižu deca i sa njima radost.
Senka tuge pređe njenim licem, Sofija neće biti sa njima, nikada je više neće videti. Bog je hteo da je oslobodi patnje i uzme u milosti svojoj. Nesvesno pogleda u nebo i zahvali na danima provedenim sa njom. I ako je imala tešku sudbinu svim silama se trudila da iza sebe ostavi trag žene koja je znala poštovati prave vrednosti. Mogla je uzeti Vericu ali je sprečila ogromna ljubav prema detetu i njoj. Znala je da će obe patiti i da je ćerka nikada neće oprostiti što je odvojila od tetke. Kao da je znala da Stana i Branko neće nikada imati dece. Tiho zajeca još uvek se opraštajući od pokojne setre. Jedina uteha je bila što je mogla otići do groblja i ispričati se sa slikom utisnutom u crni mermer.
-Mama, nemoj sedeti napolju. Još uvek je hladno-Verica virnu kroz prozor i ljutito skupi obrve.-Prošli mesec si primala injekcije zbog prehlade, jedva si se izvukla bez upale pluća!
-Evo ulazim...-jedva ustade sa otomana i nesigurnim korakom uđe u kuhinju.
-Danas sam naručila sir i jaja od Stanojke. I Živka će svratiti da te vidi. Jako je ljuta što treći put dolazi a ti još ni jednom nisi otišla kod nje u posetu.
-Znam dete ali noge me ne slušaju. Bojim se da ću negde pasti pa napraviti još problem.
-Ne moraš sama. Ja ću poći sa tobom!
-Možda bi trebala još jednom razmisliti o onom predlogu...majka ti je ostavila stan i kuću u Francuskoj. Zašto ne odeš i vidiš svet umesto što sediš ovde i gubiš vreme sa mnom. Mihaila i Dušana mogu pričuvati i ja kada Đurđa ima obaveze u gradu. Iskoristi novac i proživi-starica uze tanjir sa kiflicama spuštajući ih na sto.
-Nisam za promene, još uvek ne. Ovde mi najviše prija, priroda me relaksira i što je najvažnije imam mir. Otići ću do Tatjane kada se porodi da pomognem i eto prilike da vidim „svet"!-Verica se osmehnu i zagrli tetku naslanjajući glavu na njenu sedu kosu.
-Porodi? Nije valjda...trudna?-starica veselo pljesnu rukama. –Hvala Bogu! Divnog čoveka ima...
-Daaaaa...neće biti čovek već muž! Odlučila je da se uda, zaprosio je ponovo pre neki dan!
-Tako i treba. Kakva je to nova moda i prazna priča da papir nije bitan. Bitan je! I burma! Mora se znati ko je oženjen a ko udat! –baka se ljutnju ali srce joj zaigra od radosti.
-Mnogo je dobar Vladimir. Čim sam ga videla znala sam da je on za Tatjanu pravi izbor. Nije moja Sofija pogrešila. Jedva sam čekala da i ona nađe svoju sreću...deca su nam hvala Gospodu srećna!
-Uh, baš sam bila zabrinuta za Tašu. Sada bih mogla poleteti od sreće. Anika i Idris, ljubav za sva vremena, Tihomir i Đurđa isto a tek Tatjana i Vladimir. Kako god Stano dobar si posao obavila...svi smo tvoja dečurlija. Sa nama si imala muke i samo tebi možemo zahvaliti na ogromnoj ljubavi i požrtvovanju.
*********************************************************************************
Nedelja, predivan dan. Nakon oblačnog jutra Sunce se pobednički pojavilo zasijavši jače nego ikada, bar se tako činilo. U dvorištu se skupilo naroda kao na vašaru. Deca su jurila po travi oduševljeno vitlajući sa balonima, muzka je od ranog jutra odzvanjala Bukuljom privlačeći začuđene meštane. Ovako nešto još nisu videli. Selo su okupirale elegantne limuzine dovozeći goste. Udavala se Stanina unuka Tatjana i svi su bili pozvani na slavlje, jedini uslov koji su mladenci imali bio je „bez poklona".
Vladimir je hteo napraviti svetkovinu kakva se ne pamti u ovim krajevima. Svako je mogao bez ograničenja doći i počastiti se hranom i pićem kojeg je bilo u izobilju. Želeo je da konačno sve ružno nestane vezano za Milanoviće i da ih upamte generacije po nečem što je lepo i plemenito. Uživao je gledajući srećno lice svoje žene.
Bila je prelepa u venčanici kupljenoj u neuglednom butiku u Grasu. Ljutio se sve dok je nije video na njoj i zaključio da je napravila dobar izbor. Atlas i čipka neobičnog dezena otkrivale su njenu vitku figuru i bujni dekolte prekriven prozirnom tkaninom. Tamna kosa umotana u klasičnu punđu sa ukosnicama od bisera i prozračnim velom činili su je nestvarnom.
-Bože, predivna si! Sva drhtim od uzbuđenja...-Anika je zadivljeno gledala u sestru.
-Neeeee...ti si lepa, ja sam već „stara udavača". Nekako mi se čini da sam preterala, više volim jednostavnije varijante. Još i sama svadba...pojma nisam imala da će Vladimir pozvati čitav kraj na venčanje. Najmanje nam je trebalo da opet raspredaju priče. Verovatno će pomisliti...
-Briga te šta će misliti! Već imam informacije od komšiluka i mogu ti reći da su ljudi oduševljeni.
-Vidiš li negde Sofiju?-Tatjana se okrenu prema prozoru u nadi da će ugledati ćerku.
-Na sigurnom, tvoj muž je ne ispušta iz ruku. Moram ti reći u poverenju, mislila sam da će Idris i bata biti najzgodniji ali ih je Vladimir ubedljivo pobedio. On je definitivno najharizmatičniji čovek kojeg sam upoznala. Iskreno se radujem tvojoj sreći, zaslužila si da ti život bude bajka.
-Hvala...još uvek nisam svesna da se sve ovo dešava. Osećanja su mi pomešana, strah, sreća, tuga...ne znam...-zamišljeno se zagleda u vrhove planine. Ovo je bilo više od sna. Onog trenutka kada je pristala na brak dani su postali minuti. Ništa nije prepustio slučaju i želeo je da se venčanje što pre obavi. Istina, živela je bajku.
Pesma se orila sokacima, zvuci violine gubili su se u dubokim senkama borove šume. Spektar boja mešao se stvarajući prizor nestvarnim. Nasmejana lica ljudi, razdragana deca ispunjavali svaki kutak prostranog dvorišta. A oni, kao na savršenoj fotografiji, lepi i okruženi srećom grlili su Vericu ispunjavajući toplinom svaki deo njene duše.
-E moja Stano, rekoh ti da ćeš dočekati da ih gledaš ovako na okupu. Za ovo vredi živeti. Još koju godinu pa kako Bog odluči-Živka potapša svoju prijateljicu sa suzama u očima.
-Jeste Živka ako me noge posluže i srce izdrži-tiho odgovori.
-Kako to misliš izdrži? Bila si kod doktora a ništa ne pričaš...-starica se zagleda u njene oči očekujući odgovor.
-Šta da pričam, godine su...i tu se ne može puno očekivati.
Njihov razgovor za trenutak utihnu kada im priđe Tihomir.
-Bako, što ne dođeš kod nas? Dobro si?-nežno spusti usne na njeno čelo.
-Jesam, jesam sine. Neka me još malo ovde, volim da vas gledam-osmehnu se i mahnu rukom ostalima.
Isprati ga pogledom i osmehnu se onako za sebe kada izgovori reči koje su bile daleko od istine, osećala je da se bliži kraj. Bolovi su bili sve jači. Jedna setna misao pređe njenim licem.
„ Ponekad istine a i laži kažemo iz čiste ljubavi. Prećutimo ili izgovorimo da ne bi kvarili nečiju sreću, zaštitili od bola ili sačuvali mir naših najbližih.
Da li je to dobro ili loše još uvek nisam našla pravi odgovor i ne znam da li ću do kraja saznati?
- A vi?"
K R A J
P.S. Stigla sam do kraja najobimnijeg romana do sada uz vašu pomoć i podršku. Vaši komentari su bili moj vetar u leđa i mnogo značili kao i uvek do sada. Nadam se da će i ova priča naći mesta u vašim srcima.
Do sledećeg puta puno se zahvaljujem svima koji su bili uz mene i ovog puta.
I jedna molba, volela bih da znam koji par je vaš favorit...
Naravno, svaka vaša sugestija puno bi pomogla u mom daljem pisanju.
Srdačan pozdrav za sve!
