Aranđelovac
Jedna od hladnih zima bez snega ogrnuta snažnim vetrom brijala je sokacima terajući svakog živog stvora u potragu za pristojnim zaklonom. Istina, nije volela ogoljeno drveće i beživotne bašte ali ponekad i priroda pokaže drugu stranu medalje. Niz put se vukla zaprega komšije Stanimira, jedinog domaćina koji je prkosio motorizaciji držeći kao prevozno sredstvo dva konja. Osmehnu se i navuče zavesu, čekalo je još posla. Mali Mihailo samo što se nije probudio, valjalo je pripremiti nešto za jelo jer njega jedino može uznemiriti glad. Teškim korakom uputi se ka kuhinji i skoro poskoči kada ugleda Vericu pored šporeta.
-Ćerko, što si ustajala? Gledam na sat očekujući malog Hadžimarkovića da se probudi. Ja sam već pripremila za njega ručak, treba još malo dokuvati...vrati se u krevet-starica zabrinuto pogleda Vericu.
-Mama, sve je u redu...dobro sam. Ako će ti biti lakše uživam u ovoj hladnoći i puna sam sreće što konačno dođoh kući. Predivno je u Alžiru ali kako vreme prolazi sve više me vuče nostalgija za domom, za tobom i lepim uspomenama.
-Divno ali ne bih da se umaraš!-Stana povisi ton još uvek pod pritiskom da svaki stres može loše uticati na njenu bolest. Bila je sigurna u Aniku i Idrisa, davali su sve od sebe da je održe u životu ne žaleći vreme i novac. Istina, izgledala je kao ona stara ali umor nije mogla sakriti.
-Stano, molim te pusti me da nahranim unuka. Želim to više od svega, konačno sam dočekala da moj sin ima porodicu...
-Razumem...dobro ako te to čini srećnom. U slučaju da se umoriš, zovi...biću u salonu.
Zamišljena polako odveza kecelju i teškim korakom krenu prema omiljenoj fotelji shvatajući da joj je san preko potreban. Godine joj nisu išle na ruku a sve se razvuklo...osetila je da gubi trku sa vremenom. Dohvati ćebe i ušuška se pored velike peći ne paleći svetlo i ako se sumrak privlačio velikim prozorima. Utonu u razmišljanje.
Prošlo je nešto više od godinu dana od venčanja Tihog i Đurđe i ako se nadala velikoj svadbi zadovoljila se skromnom ceremonijom shvatajući da je moralo tako. Razlog je doneo ogromnu radost a i veliku ljubav prema Đurđi koja joj se od samog početka jako dopala. Sa njima je sve išlo na brzinu, shvatila je da su prijatelji Jagoda i Miloš držali do časti ali kako joj se najviše činilo bili su uplašeni da će se Tihomir predomisliti. Nisu imali razloga za brigu, ona ga je najbolje poznavala. Iz aviona se videlo da diše za njihovu kćer. Od venčanja se nisu odvajali, bili su tri meseca u Africi jer posao nije mogao da čeka a potom se vratili u Aranđelovac.
Mesto kao mesto nije bitno kada se dvoje vole ali došla su neka čudna, teška vremena i ruku na srce pribojavala se za njihovu budućnost. Obrađivati i živeti od zemlje je teška rabota i slaba zarada a dete na putu. Malo je mogla pomoći, mizerna penzija a snaga na izmaku. A onda kao grom iz vedra neba jednog jutra zaustavi se nepoznat auto u avliji. Vidosava kao furija izlete iz kola i sa praga poče sa pridikima i kuknjavom. Naravno, Đurđa nije prilika za njenog unuka, mala „seljenčica" preko stomaka uspela je uhvatiti i prevariti Tihog isto kao i Verica pokojnog Milana, njenog jedinca. Mučan razgovor trajao je dva sata, trudila se na sve načine smiriti priju sve do trenutka kada se pojavila Verica na vratima sa torbom. Malo je reći da je dva minuta mnogo, gospođa Hadžimarković napustila je kuću besna kao ris. I opet, negde duboko u duši našla je razumevanje za staricu koja je čitav život provela u bolu za sinom zagorčavajući život svima a najviše sebi. Sigurno je krila očaj jer ni unuci nisu želeli deliti sa njom važne trenutke samo iz straha da ne izazovu nezadovoljstvo, grižu savesti i hvatanje u zamku usled napada histerije. Verovala je i dalje da svaki čovek u sebi ima makar zrnce dobrog, imala ga je i Vidosava, verovatno će ga pokazati kada za to dođe vreme.
Dani su prolazili kao u filmu, srećna porodica u iščekivanju novog člana sate je provodila u planiranju i sređivanju dečije sobe. Anika i Tatjana su zvale pune predloga ne skrivajući uzbuđenje jer su deo ogromnog „projekta" koji je ipak ostao ne dovršen jer je Mihailo rešio ranije iznenaditi babe, tetke, oca i majku. Njegovim dolaskom usledili su dani mnogo kraći kako joj se činilo, nikako da udahne vazduh i završi posao do kraja. Trebalo je par meseci da shvati da nije vreme krivo nego starost. Jedva su uspeli da je smire i objasne kako ne mora odmah trčati u sobu kada beba zaplače niti spremati hranu jer i kralj čeka večeru.
