-Bože Taša, on je...uh, ne znam kako bih ga opisala?-Anika je oduševljeno zagrlila.
-Ja bih rekla...vreo!-Đurđa se stidljivo osmehnu. –Vas dvoje, tempirana bomba...radujem se tvojoj sreći!
-Bravo dušo za komentar, sve vrca od strasti. On te voli, to se vidi a i oseća.
Sedele su u dnevnoj sobi i razgovarale posmatrajući muški deo društva koji je pripremao večeru pored roštilja. Još uvek pod utiskom i puna pitanja na koje nije dobila odgovor jer su se ostali vratili iz Varoši, pokušavala je sabrati misli. Nametalo se pitanje, zašto je došao? U redu, nije znao zbog čega je otišla ali očigledno mu je iz nekog razloga bila važna. Zbog sexa sigurno nije jer postojale su žene kojima nije bila do kolena a njemu dostupne svakog trenutka. U momentima bi uhvatila njegov pogled od kojeg je imala blaži oblik srčanog udara. Prepoznala je svaku njegovu nameru i zbog toga bi je oblilo rumenilo. Ni trenutka nije pomislio na ostale ni na njihovo mišljenje, njega je zanimala ona.
Posmatrao je upijajući svaki pokret koji bi načinila, ushićen saznanjem da nosi njegovo dete. Ni trenutka nije razmišljao kada je Tihomir rekao da je trudna i otvoreno pitao da li je on otac deteta. Seo u prvi avion potpuno siguran da je ona ta koju je čekao godinama.
-Devojke, večera je gotova. Anika ponesite salatu- Tihi viknu iz dvorišta.
Te večeri kao da je vreme stalo. Topla noć puna mirisa levitirala je u prostoru nežno milujući povetarcem grupu ljudi povezanih ljubavlju. Tri muškarca i tri žene spojena zahvaljujući sudbini i nepisanim zakonom svemira svako na svoj način uživala je u neobaveznom razgovoru. Prepilitala se tuga i radost. Priče koje su im obojile život i dovele ih na Zlatar pod okriljem zvezdanog neba. Sati su polako brisali boju noći provlačeći svetle nijanse sve do trenutka kada prvi ustade Vladimir i reče.
-Moram podeliti svoju impresiju sa vama...predivno veče i društvo, čast mi je da sam bio deo vaših priča i života. Oprostiće te ali ja i Tatjana ćemo vas napustiti na par sati. Treba joj odmor a i meni, jer ja sam ipak čovek u godinama-osmehnu se i povuče je za ruku.
-Slažem se...mogli bi i mi polako da se rasturamo. Popodne se vraćamo za Aranđelovac. Nadam se da će te imati dovoljno vremene za odmor?-Tihi uzvrati osmeh i namignu ostatku ekipe.
-Naravno. Vidimo se ubrzo-Pozdravljajući se svima poželeše laku noć.
U sobi na spratu gorela je peć...Idris je insistirao na toploti. Noći a posebno jutra bila su hladna. Veliki krevet sa blistavo belom pesteljinom bio je predivan kontrast tamnim trupcima. Vladimir polako zatvori vrata i ležerno skide gornji deo trenerke.
-Mislim da bi najbolje bilo da spavam u prizemlju-nervozno je savijala prste potpuno nespremna da deli krevet sa njim. Strah od istine i rešavanja „problema" budio je u njoj nelagodu koje nije mogla da se otrese cele večeri.
-Zašto?-on je pogleda ispod tamnih veđa sklanjajući nemiran pramen sa čela.
-Dug je put, sigurno si umoran...a ja...
-Želim da spavam sa tobom, nisam prešao hiljade kilometara da bi bio sam u krevetu. Ne znam šta tu nije jasno?
-Znam ali sve ovo...
-Da? Šta?-povuče pokrivač i namesti jastuke.
-Mislila sam da ćemo prvo rešiti „problem". Ja ne želim ništa od tebe...mislim u vezi...
-To mi je jasno i zbog toga sam ovde a ne u Avinjonu. Verujem u tvoju moć snalaženja i samostalnost, takav sam i ja. Razumem tvoj strah od vezivanja i želju da zadržiš slobodu-zalepi zenice za njene prodirući duboko, do duše koju je mogao videti kao na dlanu.
