Ključ kliznu u bravu i vrata škljocnuše izazivajući snažan odjek u zgradi u kojoj je živela. Nesigurnim korakom prođe dugačkim hodnikom i začu ženski glas. Zastade i obli je hladan znoj...pojaviti se ili ne? Fabijan nije imao sestru niti prijateljicu a glas sigurno nije gospođe Amelije, njegove majke. Skupi hrabrost i zakorači u salon. Devojka je sedela na kauču obučena u trenerku i ponašala se kao u svojoj kući. Ugledavši je na vratima panično skoči i preblede. Bila je prilično mlada i sušta suprotnost njoj...mršava i plava sa zelenim očima podseti je na srednjoškolku.
-Oprostite, nisam...ja...Fabijaaaan!-usne su joj drhtale.
-Ne brini, nisam došla praviti probleme. Uzeću par stvari i otići-oči joj se napuniše suzama. Nije zabolela prevara jer i ona je varala. Nije imala prava. Zabolele su je godine jer vreme ne može tek tako da nestane. U svakoj vezi postoje momenti bliskosti koji zauvek ostaju uspomene. On je sigurno našao srodnu dušu dok je ona uletela u hazardersku igru sa čovekom kojeg nije poznavala.
-Tatjana??? Kako...nisam znao da dolaziš!-izleteo je iz kupatila kao oparen. Crven u licu od nelagode baci pogled na devojku i konačno je pogleda ravno u oči.
-Nisam ni ja bila sigurna da li ću uopšte doći-osmehnu se i tihim glasom nastavi.-Bolje je ovako. Bilo je pitanje vremena kada ćemo jedno drugom reći da je kraj. Jednostavno, nije nam suđeno. Organizovaću nekog da spakuje moje stvari i otkazati ženu koju je Sofi angažovala da vodi brigu o stanu. Sada ću pokupiti neke sitnice.
-Tatjana...žao mi je. Nisam ovo planirao...
-Nisam ni ja...oboje smo zabrljali. I ja imam nekog-ugrize se za usnu zbog laži. Vladimira nije imao niko.
-Uh...sada mi je lakše. Ako mogu nešto učiniti, javi se. Voleo bih da ostanemo prijatelji!
-Da, naravno-jedva izgovori poslednju rečenicu. Prođe pored njega i spusti ključeve na komodu pored vrata. Izašla je iz stana sa osećajem ogromnog gubitka. U jedno je bila sigurna, Fabijan je bio neko ko joj je značio.
Izašla je na ulicu. Vetar je duvao iz pravca Sene i sitne kapi kiše dosadno su se lepile za njeno lice. Pogleda tražeći u moru svetla prepoznatljivu reklamu taxija kada joj zazvoni telefon. Iznervirano otvori vezu i skoro viknu.
-Nema potrebe...
-Hoćeš li da dođem po tebe?-dubok glas izazva slabost u nogama. Bila je ubeđena da je Fabijan zvao za još jedno izvinjenje. Najmanje je očekivala Vladimirov poziv.
-Ne! Mislim da će uskoro naići taxi.
-Ne verujem jer kolaps traje već dva sata. Sedi u neki restoran u blizini, dolazim!-prekide vezu ne čekajući njen odgovor.
**********************************************************************************
-Mercedes se bešumno kretao poznatim ulicama Pariza. Sedela je mokra kao miš sa ogromnim osećajem odbačenosti. Mrzela je što je baš on taj koji je gleda nemoćnu i izgubljenu. Verovatno likuje u sebi ili ga uopšte ne dotiče cela priča jer on zapravo ništa nema sa celom situacijom. Robot koji savršeno opstaje u svetu razorenih i očajnih duša. Svo vreme su ćutali i ona odahnu kada dođoše do apartmana. Nije znala da li uopšte treba da mu zahvali ali on je prekide u sekundi.
-Večeras bi bilo dobro da se naspavaš. Sutra imamo par stvari da završimo i uveče krećemo za Avinjon. Večera je postavljena u tvojoj sobi. Laku noć!-njegov glas je zvučao kao da se ništa nije dogodilo.
-Hvala...-klimnu glavom i polako zatvori vrata. Naslonila se na hladno drvo i skliznu na pod tiho zajecavši. Nikog nije mogla kriviti. On sigurno nije bio razlog...još jedan promašaj, još jedan pokušaj da ima porodicu nestao je kao i prethodna dva. U njoj je bio problem, da li ikog može iskreno zavoleti? Do sada nije...sve se svodilo na mlake simpatije i uljuljkivanje da je to ono pravo. Svi potencijalni za brak vremenom su osetili da ona nije sposobna za dublja osećanja. Nikom se nikada nije otvorila do kraja i svaki njen potez bio je gluma iz straha. Strah od samoće a zapravo najbolje je funkcionisala baš u tom stanju.
