Svetlost se probijala kroz prozore i zavodljivo prelamala bacajući zlataste nijanse na kamene zidove. Polako je otvorila oči gledajući u ogromnu gredu na plafonu pokušavajući da se navikne na sunčeve zrake. Jutra u Parizu bila su obojena sivilom i često je pomišljala na spektar boja svoje sobe u Staninoj kući. Prva misao je bio on i njegov vreo pogled u noćnoj epizodi i sramotni beg u sigurnost sobe. Ponela se kao zaljubljena šiparica. Ko zna šta će pomisliti nakon svih pehova u poslednjih par dana od kada su se zvanično upoznali? Sve više je gubila kontrolu i stvarala konfuziju u sopstvenoj glavi, imala je hiljadu pitanja a opet strepela od odgovora. A zašto? Ni u najluđim snovima nije pomislila da će sresti čoveka koji je trebao zauvek ostati prošlost. Zatvori oči setivši se razgovora sa Tihomirom. Iskreno se obradovao njenoj vezi sa Fabijanom, bio ponosan zbog budućeg zeta koji je imao svetsku slavu i uz to još Francuz. Njegova sestra je zaslužila najboljeg! Dao je obećanje da će čuvati tajnu sve dok ne bude zvanično a nakon toga sledi tulum za koji će čuti ceo Aranđelovac. Pogleda na sat i kao oparena skoči iz kreveta, prošlo je deset sati a ona se izležavala kao da je kod kuće. Sigurno pored mišljenja da nije sva svoja dodaće i epitet lenčuge...tiho je psovala tuširajući se na brzinu. Navuče trenerku i patike brzinom svetlosti, nervozno veza kosu u rep i brzim korakom krenu u prizemlje. Iz kuhinje se čuo ženski glas nervozno pričajući na francuskom. Strča niz stepenice i ugleda krupnu figuru starice u tamnoj haljini.
-Dobro jutro!-polako izgovori.
Žena se polako okrete i podiže obrve iznenađena njenom pojavom. Njene oči plave kao prolećno jutro zasijaše i ona se široko osmehnu.
-Dobro jutro mon cheri...
-Izvinite, nikada ne spavam ovako dugo...nisam želela da moje prvo jutro počne ovako kasno!-tiho izgovori osetivši nalet stida kada ugleda pun sto.
-Zašto se izvinjavaš? San je jako bitan i uvek koristim priliku da se izležavam-odmeri je lagano od glave do pete i zadovoljno coknu usnama.-Lepi ste ali ne onako veštački...prirodna lepota! Konačno je Vladimir našao pravu devojku!-izgovori rečenice kao iz topa i priđe snažno je zagrlivši.
Stajala je ukočeno ne znajući šta se događa, potpuno zbunjena prihvatila je iznenadnu nežnost razmišljajući kako da se izvuče iz glupe situacije. Obe se trgnuše na zvuk koji je dolazio iz pravca velike fotelje. Vladimir je posmatrao scenu i očigledno se dobro zabavljao, jedva se suzdržavao od naleta smeha.
-Šta je toliko smešno? Ma koliko se trudila nisam uspela da te dovedem u red i naučim lepom ponašanju!-zaškrguta zubima i uperi prst prema njemu.
-Draga Lisa, ti si neverovatna...hahahahahahhahaahaha...svaku devojku do sada si uspela dovesti u neprijatnu situaciju svojim komentarima...hahahahahahahaha...Tatjana nije moja devojka, ona je Sofijina poslovna saradnica i ovde je zbog renoviranja kancelarija u Parizu!-smejao se od srca gledajući u zabezeknuto staričino lice.
-Uh...nisam valjda...uf, uf, uf!-nervozno pređe rukom preko čela i buknu u licu.-Izvini dete, nisam te želela dovesti u neprijatnu situaciju...ja sam Lusi Morel, domaćica kuće.
-U redu je...ja sam Tatjana! Niste krivi, verujem da je ovde prošao priličan broj dama-ironično se osmehnu i sevnu očima.
-Da...ovaj, ne baš...-pokuša da se iščupa iz neprijatne situacije. Sa molbom pogleda u Vladimira i on priđe spuštajući poljubac na izborano čelo.
-Ne brini, sve je u redu. Tatjana je dobra cura i neće ti zameriti. Ona nikada ne može biti moja devojka. Mlada je i zauzeta. Usput nisam njen tip, razveden sa detetom i prilično star...roba koja nije na ceni za mlade žene koje malo drugačije gledaju na ljubav!-ton njegovog glasa zvučao je cinično i to je samo ona mogla primetiti.
