Hodala je uskom stazom pored komšijske livade pokušavajući da složi u glavi sve što je doživela u zadnjih par meseci. Snaga joj se vratila brže nego što je očekivala i to sve zbog upornosti baka Stane, Verice i svih ostalih. Osmehnu se pri pomisli na svoje sestriće i malog Mihaila koji su po ugledu na odrasle davali najlepši zalogaj iz svojih tanjirića teti da što pre ozdravi. Bila je okružena ljubavlju i trebala je biti srećna. Težak uzdah otkide se iz grudi, nije mogla prihvatiti činjenicu kako se surovo sa njom poigrala sudbina. Volela ga je i voleće na način kao što žena voli muškarca jer to nije mogla izbrisati niti promeniti. Jedina nada bilo je...vreme, ono jede kamen, ono leči svaku bol. Iz nekog razloga verovala je Verici i njenom stavu „slušaj srce i nećeš pogrešiti", „ne propuštaj prilike jer možda se nikada više ne pojave". Imalo je nečeg u tim rečima. I na kraju sve što učinimo u životu bilo dobro i loše, sve je zbog ljubavi. Saznala je istinu koja nije mnogo toga promenila sem saznanja o životu dveju sestara i njihovim odlukama uslovljenim strašnim vremenom u kom su živele. Ljubavi i borbi za opstanak vrednoj svakoj poštovanja. Još uvek je osećala gorak ukus u ustima nakon Stanine priče. Sav bes, jad i osuda našle su mesto u opravdanju i oprostu. I iznenađenje večeri, Verica je znala da je usvojena. Zastade na trenutak propuštajući traktor i klimnu u znak pozdrava vozaču, komšiji iz sela. Pogleda iznad šiblja i ugleda staro kameno stepenište. Napuštena kuća čiča Jevrema zjapila je odolevajući vremenu. Prođe kroz kupinjak i sede na stepenik prepuštajući se mislima.
„ -Ne znam kako i odakle da počnem. U ovo vremena prošlost izgleda kao horor film, znalo se šta se sme ili ne sme, postojali su nepisani zakoni koji su bez reči poštovani. Reč starijih se bezuslovno slušala i njihova ispravnost nikada nije dovođena u pitanje.
-Ja i Sofija smo rasle u velikoj porodici u obližnjem selu. Naš otac Jovan i majka Grozdana Velimirović uzeli su se mladi i na svet je došla prvo Sofija a zatim Borivoj koji je umro nakon tri meseca od rođenja, pa ja. Godinama su pokušavali da dobiju naslednika ali nije išlo. Otac je zbog toga duboko patio, njegov rođeni brat imao je dva sina i jednu ćerku. Njegov bes rastao je kako je vreme prolazilo, činilo mu se da sve što ima nema značaja bez naslednika. Nas ženskadiju nije računao u decu i ako smo se trudile da na svaki način popunimo prazninu. Radile smo i ono što smo mogle i ne mogle samo za malo njegove pažnje. Ubrzo se propio i sve je palo na majčine ruke. Ona se trudila da održi deo imovine koja nam je pripala nakon dedine smrti. I imalo se, uspela je pripremiti dobar miraz samo da se udamo što bolje i odemo iz pakla. Obe smo se zadevojačile i bile na dobrom glasu, posebno Sofija koja je izrasla u lepoticu. Nije bilo momka koji je nije hteo. Prosci su dolazili sa svih strana ali Jovanu niko nije bio po volji. Svakom je nalazio manu verovatno tražeći još više kao da smo kmetovske ćerke-baka uzdahnu i drhtavom rukom obrisa uplakane obraze. Teško joj je palo sećanje na vreme koje je godinama pokušavala zaboraviti.
-Tog leta u selo je došao mladi učitelj, Bogdan Maksimović. Dobio je stan u školi i mali deo zemlje za povrtnjak. Mnoge seoske cure su odjednom dobile želju za šetnjama glavnim putem pored škole da bi gledale u pridošlicu. Istina, bio je lep i naočit. Šuškalo se da nije bio politički podoban pa su ga šutnuli sa službom u selendru.
Kako god bilo on je od svih izabrao Sofiju...ljubav je buknula kao plamen. Krili su se ali seoskim sokačarama nije trebalo dugo da ih namirišu i krenu u napad. Nije da su ga majke želele za ćerke ali opet bio je Valjevčanin, iz grada. Negde su iščačkale da nije tikva bez korena pa onda „daj šta daš"! Ubrzo je pukla bruka i otac je saznao za tajnu ljubav svoje ćerke –zastade za trenutak i proguta knedlu. Nesvesno spusti ruku na grudi pokušavajući da se smiri. Jedva nastavi priču gledajući tupo negde u daljinu.
-Bilo je strašno. Vrištanje se čulo iz štale. Stric i strina kukali su iz svega glasa da će je ubiti ako ne prestane sa batinama. Čiča je pokušao razvaliti vrata da bi ga zaustavio ali reza je bila od bukovine i metar dugačka. Ne znam kako i šta me je nosilo, sigurno ogromna ljubav ili strah, popela sam se uz merdevine i ušla kroz mali prozor na tavan od staje. Skočila na slamu i bez razmišljanja dohvatila vile sa namerom da rođenog oca probodem. Sestrino krvavo telo ležalo je na zemljanom podu, bila je u nesvesti. Tukao je kajasevima (kožni kaiševi za konje). Krave podivljale od buke rikale su trzajući veze u strahu od razjarenog gazde. Nisam obraćala pažnju na opšti metež, prišla sam mu sa leđa i izdrala na sav glas..."UDARI JE JOŠ JEDNOM, UBIĆU TE!". Okrenuo se polako zakrvavljenih očiju i ugledao me sa podignutom alatljikom. To neću nikada zaboraviti, i dan danas me proganja...bila sam spremna povrediti rođenog oca. Nešto je promumlao, bacio krvave uzde i izašao napolje.
