Nekako je uspela preći stepenište do kule, drhtavom rukom upali svetlo i priđe ogromnom stolu. Zašto je bio neprijatan? Svo vreme se igrala skrivalice pokušavajući da bude nevidljiva. Verovatno je trenirao pred dolazak bivše žene strahujući od neprijatnih scena. Ona sigurno neće nalepiti obaveštenje na čelo da je sa njenim bivšim mužem bila nešto više od sekretarice. Uzdahnu i usredsredi se na gomilu papira tražeći belu fasciklu. U sledećem trenutku u prostoriji nestade svetlo i ona preneraženo odskoči kada ugleda krupnu priliku na vratima. Ustuknu korak i jedva izgovori.
-Šta ovo znači? Zašto si ugasio svetlo?
-Iz salona se vidi unutrašnjost kule...-ledeni glas izazva napad panike.
-Nisam raspoložena za igre, molim te upali svetlo. Ne želim da neko pomisli...
-Pomisli...šta?-priđe polako i zaustavi se na pedalj od nje. U tami je osetila nalet vreline i zalepi se za zid ne želeći da je dotakne. Strah da će neko naići probudi nagon samoodržanja, zakorači prema drugom kraju stola ali je dočepa brzinom svetlosti i kao pero podiže na sto.
-Pusti me!!! Šta radiš? –procedi kroz zube pokušavajući da ga odgurne. – Nisam baš toliko „laka" koliko misliš!
-Ja to nisam rekao...ti si! Šta znači ovo večeras?-blago se nagnuo milujući njeno lice vrelim dahom.
-Ne razumem...šta je to „ovo"? Ništa ne znači, isto veče kao i sva do sada.
-Nove krpice i frizura a la spremna sam za lov na mladoženju!!!-cedio je reči kao čemer sevajući očima kao da su od crnog kristala.
-Ne pričaj gluposti, haljina je poklon od Sofi. I nikog ne lovim! Da jesam lovac verovatno bih do sada imala bar dva propala braka! Još uvek odlično funkcionišem solo ako nisi primetio-podiže ruku u pokušaju da ga odgurne i zastade iznenađena kada oseti pod prstima snažno lupanje njegovog srca. Raširi oči iznenađeno ne shvatajući zbog čega je toliko ljut.
-Primetio sam ali to što si izgovorila nije nikakva garancija, žene su vrlo podložne promeni mišljenja posebno ako se u njihovoj blizini nađe neko kao Gijom-skoro prošaputa rečenice pored njenog uha. Pramen kose zaigra od njegovog daha i sledećeg trenutka čvrste usne kliznuše na njen vrat. Dohvati je oko struka i priljubi uz sebe ne ostavljajući joj prostora da mrdne. Ukočila se čekajući sledeći napad rešena da ne odgovora na provokaciju. Nakon Pariza odlučila je da ova „ludost" sa njim mora prestati.
-Tatjana...poljubi me...-šapat je dražio više nego ruke koje su šetale njenim uzdrhtalim telom.
-Ne...ne želim! Molim te, pusti me! U roku od par minuta Aleksandar će me potražiti, nismo završili partiju šaha. Ne znam kako ćeš objasniti sinu sve ovo a on živi u nadi da će se njegovi roditelji pomiriti?-zastao je za trenutak. Mogla je čuti njegov kratak dah i psovku, odvoji se od nje i prođe rukom kroz kosu kao da želi vratiti kontrolu. Izluđivala ga je pravim rečima u pogrešno vreme. Bila je njegova noćna mora. Satirao se od posla i bežao da bi dokazao sebi da je ona samo jedna u nizu. Ista kao i ostale! Prevario se. Nije pala ni na jednom testu, ni u jednu zamku nije upala. Ništa nije tražila, ni jednom pozvala čak ni pogrešila broj. Hladna kao led svaki posao odradila bez da je išta pitala.
-Znam da se nada. Od pomirenja nema ništa. Ona je nastavila sa svojim životom i to će ga najviše zaboleti. Posebno kada mu bude saopštila da čeka bebu. Kako mu objasniti zašto je ta beba važnija od njega i zašto je on ostavljen?-dubok glas je sekao kao oštrica noža.
Skliznu sa stola i zagladi haljinu. Mogla je osetiti njegovu bol zbog deteta i nesvesno spusti ruku na široka leđa kao znak utehe i tiho izgovori.
-Izvini, nisam htela nikog povrediti. I ja sam nešto slično prošla sa mojim roditeljima ali mnogo teža priča. Rano sam izgubila oca. Možda će ti biti čudno ali očuha sam silno zavolela, na žalost i bez njega sam ostala. Razumem Aleksandra ali verujem u njegovu snagu. Deca uvek nađu taj zamršeni put do ljubavi, prebole i nakon mnogo godina shvate da se ipak sve završilo dobro po njih.
