Bližio se vikend i Tatjana je planirala iznajmiti auto i provesti vreme u razgledanju okoline. I ako proleće još nije stiglo, vreme je bilo prelepo. Htela je biti sama i razmisliti o svemu.
Sofi je dovela dekoratere koji su vršljali po kući i neumorno pričala na telefon. Njen posao je bila pošta i slanje mailova kao i sat vremena provedenih u njegovoj kancelariji. Minuti dugi kao večnost dodatno su uticali na njenu nesigurnost, izbegavala je njegov pogled i plašila se svojih uzburkanih osećanja. Nikada nije došla u situaciju da je neko ostavi bez daha a u njegovom prisustvu se gušila. Sa njim nije znala na čemu je, ponašao se krajnje profesinalno. Iritirao je svojom nezainteresovanošću...ponašao se kao da sedi sa strancem i ako su bili pod istim krovom. A zapravo šta je htela? Biti prijatelj sa njim? Vratiti ga u prošlost? Šta? On definitivno nije kriv zbog njene nervoze i odsustva mozga...hodala je po opasnom terenu i sebi dozvolila da o njemu razmišlja kao o mušrarcu, muškarcu iz"one noći".
-Tatjana...molim vas imam još jedan meil. Dođite kod mene-topao glas je trže iz razmišljanja. Agonija se nastavljala a tek je bio početak. Devojko, budi normalna! On nema pojma ko si a i da zna šta očekuješ da će uraditi? Pozvati te na sastanak? Skakati od sreće? Božeeeee, pomozi i spasi me iskušenja! Ovaj pakao nisam tražila...pomozi mi!
-Odmah...-polako se pela uz stepenice.
Uska suknja isticala je njene obline, lepo oblikovani listovi u cipelama sa visokim potpeticama privlačili su njegov pogled. Košulja zategnuta preko izazovnih grudi otkrivala je nežnu kožu vrata i dekoltea. Bio je fasciniran njenim kodeksom oblačenja, i ako je živela kao član porodice odećom je delila doba dana na poslovni i opušteni deo. Strogo se pridržavala pravila, sviđala mu se njena disciplinovanost i posvećenost. Nikada nije preferirao izazovne saradnice samo iz razloga jer se nikada nije završavalo kako treba. Osećanja i posao nisu išli zajedno. Srećom Tatjana je bila Sofijina saradnica, još personala nije bilo potrebno posebno zbog toga što su odlučili da ne uzimaju prostor u Avinjonu.
Osmehnu se kada je sela, okrete se ka prozoru naslanjajući se na sto. Bili su udaljeni na par pedalja jedno od drugog, sasvim dovoljno da bukne u licu kao sluđena tinejdžerka. Izgovarao je polako rečenice zagledan u dvorište. Njegov parfem pulsirao je u njenim venama, jedva je uspevala da se koncetriše na ono što radi. Molila se da što pre završi sa diktiranjem, da pobegne glavom bez obzira u polutamu svoje sobe i skupi snagu za ostatak dana.
-Hvala Vam...to bi bilo za danas sve.
Klimnula je glavom i gurnu stolicu da krene očekujući da će joj osloboditi prolaz. Sa rukama u džepovima posmatrao je očigledno ne želeći da se pomeri. Ni za živu glavu neće ustati jer bi smanjla rastojanje i bilo bi nemoguće proći pored prozora a da ga ne dodirne. Ovo nije očekivala, niti zamišljala...levitirala je okružena snažnim nabojem koji je sprečavao da udahne vazduh. Sa njim bi bilo tako drugačije, bez obaveze, bez nežnih reči i veze na duge staze. On je rođen za ljubavnika koji ne pripada nikom i pojavljuje se samo kada on to poželi. Sve je treperilo u želji da bude ono što godinama nije, da se prepusti i zaboravi na pravila, zbaci masku nedodirljive i zaroni u dubine čulnosti i požude. I na kraju upropasti ono što ima sa Fabijanom osudivši sebe na večnu patnju.
-Sve više sam ubeđen da smo se negde sreli...-njegova rečenica je udari kao grom. Steže naslon stolice i raširi oči u strahu. Osvesti se u trenutku, ako se seti to će biti kraj saradnje, ni za živu glavu neće ostati u istoj kući sa njim. Skupi usne i podiže obrvu u znak nelagode. Natera sebe da utihne nervozu i polako odgovori.
-Mislim da grešite, prvi put sam vas videla pre dve nedelje u Parizu kada nas je upoznala vaša „pomajka"! Inače, pamtim dobro lica...-nije trepnula izgovarajući laž.
-Kao i ja...to nam je jedina zajednička osobina. Nikada ne zaboravljam lica!
