-Ponekad me mnogo nerviraš! Lepo sam ti rekla da mogu sama...-Tatjana se nasmeja nežno pogledavši u modro zelene oči svog brata. Nikada nije dozvoljavao da drži teže od kašike. Njegove snažne ruke podigoše ogroman kofer uz jedva čujan komentar.
-Žene...ncccccc...svaki put sve veći prtljag!
-Nešto si rekao?-veselo izgovori na francuskom čikajući ga da izgovori poznatu frazu ali dobi za uzvrat zagrljaj.
-Konačno...mislio sam da nećeš doći.
-I ja sam...u zadnjem momentu sam dobila deset dana odmora. I da znaš, ne bih nikada tražila slobodno da nisi ti u pitanju. Haos je na poslu, malo ljudi a stvari se komplikuju uvek pred leto.
Polako krenuše prema izlazu provlačeći se kroz gomilu ljudi zabavljenih pričom. Tihi se iskreno radavao sestrinom dolasku upijajući svaku reč i kako je vreme prolazilo nesvesno je dobijala akcenat strankinje. Francuska ga nije privlačila, ježio se metropola ali jezik da. On ga je govorio kao maternji od kada se preselio u Alžir. Sva strepnja da će imati problema zbog jezika brzo je nestala, sve se vratilo na svoje mesto vrlo brzo. Tatjana je čavrljala skačući sa teme na temu ne propuštajući priliku da postavi hiljadu i jedno pitanje ne dozvoljavajući ni trenutka da uhvati vazduh. Svaki put kada su zajedno vratio bi se u vreme detinjstva i odrastanja...sa njom je uvek sve bilo jednostavno i lako. Zakorači na platformu kliznih vrata propuštajući sestru odahnuvši što napuštaju gužvu.
-Đurđaaaaa...Đurđaaaaaa....-muški glas iz mase zagrme prostorom i on se zaledi u mestu. Da li je moguće da ga to ime toliko izbaci iz ravnoteže? Okrete se iz radoznalosti i ugleda visokog muškarca kako maše iz gomile. Ljudi su prolazili i preplitali u zagrljajima, neki sa suzama u očima a drugi širokog osmeha odlazili.
Hodala je polako prilazeći obeleženom prostoru. Zažmuri u sekundi nadajući se da se prevario.
Ona!
-Kako je dospela ovde? U istom avionu sa Tatjanom? Francuska? Nije mogao spojiti deliće slike verujući da je ostala u Beogradu srećno udata. Mlada žena iza nje povuče je za ruku i on kraičkom svesti registrova da nije putovala sama, bilo ih je tri. Zastala je sa osmehom na usnama puštajući ručku kofera i nestala u zagrljaju mladića koji je uzviknuo njeno ime. Dug poljubac pokrenu u njemu davno zaboravljen uragan. Sklopljenih očiju, rasute kose u zanosu ljubila je neznaca očigledno srećna zbog njegovog dolaska. Ledena ruka ščepa srce i steže takvom silinom isteravši sav vazduh iz grudi. Mislio je da je zauvek nestala, iščezla iz misli ostavljajući tek po koji trag u snovima. Nju nije voleo, ne kao Jelenu...
Poznata tama zarobi ga iste sekunde. Gledala ga je preko ramena raširenih očiju još uvek grleći drugog muškarca. Stajali su udaljeni na par koraka. Između njih tišina i lica koja se gube u jakoj svetlosti prolećnog dana. Ista a opet drugačija, isti a opet drugačiji...vreme patnje učinilo je svoje, nije bilo suđeno. Ništa se nije moglo učiniti, dani su odneli poslednju nadu i zauvek ih razdvojili. Skliznu pogledom preko njenog lica kao da je video stranca i pođe za Tatjanom.
-Šta se desilo? Izgledaš kao da si video duha?...Neko poznat?-sestra ga pogleda zabrinuto prelazeći očima po gomili pokušavajući da odgonetne koga je video.
-Ne...učinilo mi se da je stari prijatelj.
-Mora da je loš prijatelj jer ne izgledaš ni malo srećno...ili...
-Sigurno nešto kriješ?-nije odustajala.
-Tanja, ti od svega praviš dramu! Učinilo mi se, kraj priče-nervozno otvori gepek i ubaci ogroman kofer kao da je pero. Nije mogao sakriti šok zbog susreta a ni potisnuti oštar bol u grudima.
-Ok, ok...neću ništa pitati. Ponekad je bolje ne znati.
-Tako je...-procedi kroz zube i upali motor.
