-Tatjana, ovo je ista devojka. Ne razumem gde si našla fotografiju i zašto si toliko uzbuđena?-Anika zabrinuto izgovori pitanje.
-Ne mogu ti ništa reći dok ne budem potpuno sigurna da nisam pogrešila. Moram prvo saznati od Stane sve o toj ženi. Najviše me zanima ko je ona i odakle njena slika u našoj kući u Aranđelovcu?
-To je bakina rođena sestra Sofija. Dve godine starija od Stane i koliko znam napustila je Srbiju kada je imala dvadeset godina. Baka je često govorila da mama mnogo liči na tetku. Mislim da je pobegla od kuće najviše zbog njihovog oca i strogih pravila koja su tada vladala u palanci-tiho je izgovarala reči plašeći se da je ne čuju Verica i Stana.
-Mislim da sam našla baba-tetku...tačnije, radim kod nje sedam godina i na pamet mi nije palo da smo rod!!! Tek sada sam našla fotografiju u njenoj spavaćoj sobi! Sofija nikada nije rekla da je rođena u Srbiji, promenila je identitet a zašto? Ništa mi nije jasno.
-Čekaj...ne brzaj, možda je žena slike neko sasvim treći? Ne bi bilo pametno da napadneš gospođu a nemaš potpunu informaciju. Najbolje bi bilo da sačekaš. I onako si ovde za sedam dana. Opet, Stana nije baš najboljeg zdravlja i moramo biti jako pažljive sa pitanjima.
-Znam, neću ništa činiti dok ne budem sasvim sigurna. Ni ti nemoj ništa spominjati baki. Moram završiti razgovor-poklopi vezu i uđe na sporedni ulaz.
Celo popodne provela je zatvorena u sobi. Užasan nemir je kidao dušu. Slike svih godina u nazad su iskakale kao aveti. Mnoge stvari nije primećivala a bile su jasni pokazatelji da nešto nije kako treba. Svaki put kada bi upotrebila srpsku reč „patrona" bi se trgla ali nikada nije pitala za značenje...nikada nije pitala za njeno poreklo i uvek je bila suzdržana kada je spominjala svoju domovinu. Čak su joj i njene crte lice bile tako poznate, ona i Stana su bile sestre. U to se mogla zakleti!
Sumrak se polako uvlačio u sobu kada je zaspala u fotelji. Iz sna je probudio zvuk automobila i povučena radoznalošću priđe prozoru zaklonivši se iza zavese. Iz mercedesa izađe plavuša i Vladimir. Koliko je mogla videti vitka figura u uskim pantalanoma i kratkom žaketu odavala je utisak negovane mlade žene. Njen glas i ako tih odavao je snagu njene ličnosti. Nakon kratkog razgovora ušli su u kuću. Stigla je bivša gospođa Maksimović, konačno će stvari doći na svoje. Iz salona se čuo veseo Aleksandrov glas. Razmišljala je da se istušira i legne, nije bila raspoložena za upoznavanje a još manje da bude učesnik porodičnog okupljanja sa ogromnim rizikom od razočarenja. Sa Anom niko nije mogao stati uz rame kada se radilo o Vladimiru, takva ljubav je epska bar po Lusinoj priči. Iz tog razloga se osećala kao višak, neko ko je popunio vreme i mogao bez trunke emocija nastaviti dalje. U ovoj priči bila je samo ljubavnica čoveku koji još uvek živi izranjavan prošlošću.
Otvori vrata ormana uzimajući peškir kada začu kucanje na vratima.
-Slobodno!
Kroz vrata proturi glavu Aleksandar i uzbuđenim glasom reče.
-Tatjana, stigla je moja mama. Voleo bih da je upoznaš. I...za pola sata je večera.
Obukla je dugu haljinu zakopčanu do grla sa namerom da izgleda kao neko jako nebitan i neprimetan. Nije mogla sakriti neobičnu lepotu koja je zračila iz svakog pokreta nesvesno učinjenog dok se lagano spuštala niz stepenice. Tamna odeća je isticala urođenu gospodstvenost u kombinaciji sa bisernim minđušama i bogatom punđom. Zadrhta kada uhvati njegov pogled pun divljenja i prikrivene strasti uprkos bivšoj ženi koja je stajala pored njega posmatrajući je sa zanimanjem.
-Ovo je Tatjana, moja saradnica...-Sofija je sa ponosom predstavi hvatajući je za ruku.-Ona je dijamant koji nema cenu, neko ko mi je vratio veru u ljude i bio u najtežim momentima pored mene!
