Nenada je upoznala na Nininom rođendanskom slavlju. Hladan jesenji dan nije imao ni mrvu lepote zbog dosadne kiše pretvarajući zlatnu u mrku. Užasno je bolela glava i želela je provesti ceo dan u krevetu osetivši kako je polako obara prehlada. Usput sama pomisao na „krem" društvo budilo je u njoj dozu odbojnosti. Poznate vip face nisu joj imponovale i takvih se klonila. U njihovom društvu ako nisi iz istog miljea onda si beznačajni gmizavac ili pijavica koja se lepi u pokušaju dostići njihovo božanstvo. Volela je svoje prijateljice i njihovo druženje je posebna priča u odnosu na lude žurke i slavlja beogradske gospode. Ljuta zbog nesmotrenosti jer je sebe dovela u stanje dosadne kijavice. Košava, tih dana nije poštedela nikoga pa ni nju dok je tražila poklon za prijateljicu. Već je pripremila „prigodan" tekst uz obavezno kašljanje i izvinjenje da je bolesna sa predlogom da se vide drugi dan kada ozdravi. Naravno, ništa od toga nije pomoglo, po nju je došao vozač i odvezao u klub negde na Senjaku. Obučena u obične crne pantalone i crvenu rolku osetila se kao autsajder naspram šljaštećih toaleta ostalih gošća. Sve dame kao da su se utrkivale koja ima bolju odevnu kombinaciju i koji je kreator u pitanju. Sedela je za šankom u polutami ispijajući limunadu držeći u ruci paket sa maramicama. Niko nije mogao videti njen crven nos i vodnjikave oči a ni čuti opor zvuk kašlja.
-Izvinjavam se, da li je slobodno?-iz bolesničke depresije trže je muški glas. Kršan mladić smeđih očiju sa osmehom na licu za trenutak obasja prostor. Iz nekog razloga osetila je toplinu zbog njegovog prisustva i klimnu glavom ododbravajući.
-Ja sam Nenad, Mladenov drug-pruži ruku u znak pozdrava.
-Đurđa, Ninina drugarica sa fakulteta-promuklo odgovori dotaknuvši njegov vreo dlan.
-Uh, hladne su vam ruke...da li ste dobro?
-Ne baš...osećam se kao da me izbacila vršalica...-ispravi leđa i zabaci kosu.
-Možda bi bilo pametno da ste uzeli čaj...nekako sam ubeđen da bi vas ugrejao ili neko žestoko piće, možda?-njegovi zubi blesnuše u tami i ona za trenutak oseti jak udar koji je izbaci iz ravnoteže. I ako drugačijeg izgleda osmeh je bio kao njegov...promrsi psovku sebi u bradu razvlačeći reči.
-Ne bih ništa od alkohola a čaja sam popila toliko da bi mi i Sava zavidela na količini. Za par minuta ću krenuti kući, i onako sam najavila da od mene neće biti nikakve vajde večeras.
Te noći se vratila iza ponoći potpuno drugačija, blesavo se smešila pri pomisli na mladića koji je sedeo svo vreme sa njom. Sa njim je bilo sve tako jednostavno, smejala se njegovim doskočicama i prosto uživala u glasu kao da je sam anđeo sišao sa neba.
Dani su prolazili i ona je bila iznenađena njegovom upornošću. Na neki poseban način uvek je dobijao pristanak za ponovno viđenje i ako se zaricala svaki put da je poslednji. Sredila je svoj život, zalečila rane, nastavila dalje pomirena sa sudbinom da će starost dočekati sama. Nenad nije odustajao, privlačila ga je misteriozna i ćutljiva devojka. Vrela dalmatinska krv ključala je pri samoj pomisli na sjajne oči „planinske" devojke. Njena nezainteresovanost je bila dovoljan okidač da učini nemoguće, vrati joj osmeh na lice. I ako zatvoren po pitanju svog života otvorio je dušu i ispričao za stradanje svoje porodice u ratnim vremenima, o detinjstvu i moru koje mu najviše nedostaje. Uživao je posmatrajući kako joj se oči šire u panici kada priča o modrim dubinama i ogromnom plavetnilu kako blješti pod zracima Sunca.
Đurđa je umela da se održava na vodi a to je bilo daleko od dobrog plivača što je njega silno zabavljalo. Vikendima su odlazili na bazen i vremenom se potpuno prepustila njegovim sigurnim rukama čvrsto verujući u teoriju da su ljudi od samog začetka preodređeni na život u vodi.
Sada nakon svega mogla je priznati da je Nenad postao sastavni deo njenog života. Prijali su joj poljupci ali ništa više od toga. Strah da će pokvariti prijateljstvo u koje je slepo verovala zbog valjanja po krevetu dovodilo ih je sve češće u neprijatnu rasparavu. Tvrdio je da su njegove namere časne ali ona je ta koja ima problem. I bio je u pravu. Bila je ubeđena da nikada neće biti ni približno kao one noći sa Tihomirom. Njeno telo i duša ostale su zarobljene u Zlatarskim visoravnima da lutaju nepreglednim poljima pripadajući nepreživljenoj ljubavi.
Vreme je prolazilo, blizina činila svoje, popuštala je pod vrelim naletima zgodnog dalmatinca, odlučila je prihvatiti njihov odnos kao para. Vrlo brzo usledio je poziv da idu kod njegovih na „upoznavanje". Ipak je htela sačekati. Kako god, sve se prebrzo dešavalo i mnogo puta je imala osećaj velikog pritiska.
Uzdahnu i utrča u tramvaj, kasnila je na sastanak.
**********************************************************************************
-Hvala Bogu, konačno si donela pravu odluku!-Nina je čvrsto zagrli. –A sada sedi i ispričaj nam sve od početka jer znaš koliko smo velike ovisnice romantike.
-Nema puno toga za priču. Iskreno, više nisam mogla odbijati Nenada. On je divan momak, zbog toga sam se počela osećati loše. Pitao me sinoć u kafiću da li sam se predomislila...rekla sam, da! I nije bilo romantično već smešno, gledao me zabezeknuto čitavih desetinu sekundi...u jednom trenutku shvatio je da sam ozbiljna. I to je uglavnom sve što se tiče prosidbe-osmehnu se i sede na dvosed.
-Kako to misliš sve?...Prsten?-prijateljica je pogleda kao da je pala sa Marsa.
-Prsten sutra, iznenadila sam ga...po meni nepotrebna formalnost. Veridba i nije bitna stavka...valjda se podrazumeva kada dvoje odluče da su za brak, zakažu venčanje...bez pompe, bez napada emocija...anđelčići, ruže, gomila srećne rodbine je scenario za film-jedva savlada neraspoloženje, nikako nije mogla prevazići osećaj teskobe...užasavala se slavlja ali samo onih koji se tiču nje. Ona i venčanica su odavno posvađane. Tesne cipele sa visokom štiklom i niz svatova koji čekaju u redu za čestitanje, blic foto-aparata...agonija u najavi.
Zavlada tišina, Nina je zamišljeno posmatrala. U vazduhu se osećala nota nelagode nakon Đurđine priče. Na njenom licu nije bilo one poznate ozarenosti buduće mlade, to je najviše plašilo njene prijateljice.
-Điki, da li ga voliš?-Milica tiho izgovori pitanje koje puče kao grom.
Ni slutila nije koliko će te reči uticati na njeno i onako uzdrmano stanje nakon pristanka. Kako da im objasni da će njen brak biti samo duboko poštovanje, razumevanje i sigurnost bez strasti i želje za jakim emocijama. I nije problem u njima, muškarcima...ona je hendikepirana po pitanju srca. Možda je njenu prirodu formiralo patrijahalno vaspitanje uz jak pritisak i težak rad. Nikada nije imala nežnosti od majke i oca, tretirana je od malih nogu kao oformljena ličnost da preživljava u teškim uslovima shodno uzrastu. Deda Miloje i pokojna baka su bili sva nežnost koju je osetila u detinjstvu. Ljubav je bila određena za bogate i španske serije.
-Mislim...da, naravno...-procedi kroz zube uz nesiguran osmeh tražeći spas u ispijanju kafe.
-Ne znam, mislim da bi bilo pametno još jednom razmisliti...ne želim te videti nesrećnu-Nina je prekide iskreno zabrinuta.
-Ne...neću se predomisliti, ne mogu povrediti Nenada! Ne brini, velikim ljubavima treba vreme a mi ga imamo na pretek.
-Ako je tako...imam jedno iznenađenje za obe!-teatralno se okrete i gracioznim hodom priđe toaletnom stočiću i uze dve koverte. Sa mačkastim sjajem u očima pruži im očekujući njihovu reakciju.
Đurđa raširi oči od iznenađenja, avionske karte za petak. Destinacija...Pariz! Tri dana za njih u jednom od onih simpatičnih hotela sa pogledom na Ajfelov toranj!
-Ti si poludela...šta?Kako?-Milica jedva prevali preko usana. –Uf, gde sad? Vidiš da sam kao bure...a tek Francuzi...kako ćemo ovo izvesti?
-Kako to misliš izvesti? Spakujemo se i odemo...želim sa vama provesti svoje poslednje devojačke dane! Šlag na tortu je šopingovanje a fond sam dobila od tete Nikol, očeve polusestre koja živi u Parizu...
