Vrteo se kao ranjena zver. Po hiljaditi put, tupo je gledao u parče papira pokušavajući sklopiti kockice.
„ Hvala za sve! Ti si veliki čovek. Ne mogu napisati da ću ti se nekada odužiti. Ne zbog toga što neću ili ne želim. Razlog je jednostavan i ti ćeš ga vremenom shvatiti ako već nisi. Sinoć sam napravila veliku grešku i iskreno se kajem. Bila mi je potrebna potvrda onoga oko čega sam se dugo premišljala i zaključila da ipak volim drugog. Verujem da te moja osećanja ne zanimaju, dovoljno sam ti vremena oduzela i stavila u nezgodnu situaciju. Ne brini, ocu sam sve objasnila. Nema potrebe za tvojim dolaskom. Slobodan si! Konačno mogu reći rešio si se porodičnih problema Popovića! Moje veliko izvinjenjenje i ako ne znači puno...
Pozdrav,
Đurđa"
Da li je moguće da je toliko glup? Opet je napravio istu grešku verujući ženi? Besno lupi šakom o pult pokušavajući izbaciti nagomilani bes. U glavi se odvijao čitav film polako dobijajući pravi smisao... njeni pozivi u sred noći i dugo šaputanje. Svo vreme sedela je na dve stolice. Dejan je taj kojeg voli a on magarac naseo na priču o srećnom detinjstvu i druženju. Jak bol u stomaku i gorak u ukus u ustima bio je napad ljubomore i za trenutak izgubi vazduh pomislivši da je na isti način izigran i odbačen. Nervozno dohvati flašu sa police u nameri da se utopi u mir zaborava kada mu pažnju privuče zvuk automobila. Priđe i pogleda kroz pukotinu drvenog kapka...Zlata, njena drugarica. Krv mu proključa, ona je sve znala...sigurno su zajedno sve osmislile. Verovatno dolazi po još krvi da se naslađuje i prenese prijateljici koliko je povređen. Brzo prođe rukama kroz kosu i zakopča košulju u nadi da će izgledati koliko toliko pristojno. Otvori vrata sa širokim osmehom izgovarajući.
-Dobar dan komšinice! Zar niste na medenom mesecu ili je koliko vidim to bila skraćena verzija?-ironično se osmehnu.
Mlada žena žurnim korakom pređe dvorište i on shvati po njenom izrazu lica da nešto ne valja.
-Dobar dan! Da li znaš gde je otišla Đurđa?
-Ne znam...mislio sam da si ti više upoznata sa njenim kretanjem od mene-oporo uzvrati.
-Nije mesto šali, jutros je nastao lom u njenoj kući. Planina je ječala od Miloševog urlikanja. Ne znam šta se dešava, mama kaže da je videla Đuku na stanici u Novoj Varoši. Pitala je gde ide ali nije dobila odgovor. Što je najgore, izgledala je loše...jedva da je par reči izgovorila i uletela u autobus za Podgoricu!- Zlata ga je gledala vidno zabrinuta.
On se nasmeja, nasloni se lenjo na dovratak uveren da su zajedno smislile glupu priču ali namenjenu pogrešnoj osobi. Počeša se po bradi skupivši oči i odgovori.
-Ne brini, siguran sam da zna šta radi. Verujem da je na prvoj stanici sišla a tamo je već čekao mladi Momčilović i evo već dva sata putuju prema zalasku Sunca, srećni i zadovoljni.
-Momčilović? Dejan???? O čemu ti pričaš? Dejan je kući nakon one zgibenije sa otmicom, nigde ne izlazi dok policija ne pohapsi one barabe i utvrdi šta se zapravo dogodilo-nervozno uzviknu.
Tihom se u trenutku sve zgadi, loša gluma i seoska naklapanja su mu najmanje trebala. Želeo je prekinuti agoniju koju je preživljavao poslednjih dana i staviti tačku na priču o „pastirici" i grubo sasu Zlati u lice.
-Slušaj Zlato, poštujem tebe i tvoju familiju i molio bih te da ne dolaziš sa pričom o Đurđi. Što je bilo do mene ja sam uradio, ona više nije moja briga. Sada me izvini, moram na put, čekaju me pametnija posla.
-Izvini...ne zameri, samo sam jako zabrinuta. Miloš je sigurno izbacio iz kuće!
- Ona nikog ne poznaje u Crnoj Gori!-tiho izgovori rečenicu i okrete se brzinom vetra žureći prema kolima.
