Zatvori vrata i sa uzdahom olakšanja nasloni se na hladan zid. Zažmuri za trenutak srećna što se sklonila od njega, srećna jer ne nemora glumiti da je sve u redu. Po drugi put uspeo je srušiti sve što je godinama gradila. Samopuzdanje i veru u sebe. Duboko skrivena osećanja vrcala su iz nje kao varnice u njegovoj blizini, i ma koliko se trudila on ih je izvlačio na površinu samo svojom pojavom. Skupi obrve na pomisao koliko je ispala naivna kada je iskreno izgovorila svoja osećanja one večeri. I šta je dobila?
Jedno veliko ništa!
A on?
On je i ovog puta taj koji ima oreol pobednika!
-Hoćeš li u kupatilo?-njegov glas je natera da odskoči od straha.
-Hoću...idi ti prvi, mogu sačekati-procedi kroz zube besna zbog situacije u kojoj se našla.
-Ok...
Začu kako se vrata zatvaraju i ona polako otvori torbu tražeći nešto udobnije. Laknu joj kada zbaci cipele sa umornih nogu, potpetice su je ubijale, zbog njih je mnogo puta pomišljala da je „Izgovor" bio bajka u odnosu na posao advokata.
Tanka majca i lagane pantalone bile su spas na žezi koja nije popuštala i ako se veče polako bližilo. Vlažne kose pokupljene u ovlaš punđu tiho siđe u dnevni boravak. Imala je nameru prošetati okolinom da ubije vreme. Otići će do majstora da vidi kako ide popravka, možda i ubrzo nastave put.
-Evo je!
Gospođice...- Rada je pozva sa širokim osmehom na usnama.
Grlo joj se steže kada ugleda kako sedi zavaljen i polako ispija kafu. Sunčevi zraci poigravali su u njegovoj kosi i ona zadrža dah kada okrenu glavu zarivši tamne zenice u njene.
-Mislio sam da spavaš.
-Nikada ne spavam preko dana, ne volim da gubim vreme...-tiho odgovori.
-To mi je poznato!-spusti ciničan pogled na njenu burmu.
Đurđa stisnu usne buknuvši u licu. Njegova opaska je izbaci iz ravnoteže. Ma koliko se trudila da njihov odnos bude „normalan" pa i onakav koji iziskuje minimum ljubaznosti završavalo se njegovom ironijom. Očigledno da nikada neće zaboraviti odlazak. Pređe pogledom po dvorištu i tiho procedi.
-To baš ima težinu kada ti izgovoriš! Ne znam da li sam ti nešto obećala? Ili ostala dužna?
Tihomir izvi usne u opasan osmeh, zubi blesnuše na preplanulom licu otkrivajući potajno zadovoljstvo njenom reakcijom. Ni slutio nije da jedva stoji besna zbog grča u stomaku.
-Istina...nisi obećala a dužna jesi! Sada nije vreme da razgovaramo na tu temu, dolazi teta Rada sa posluženjem-povuče dim cigarete i nastavi posmatrati igru dva šteneta u dnu dvorišta.
-I kako vam se dopada kod nas? Nadam se da su sobe dovoljne udobne?
-Mnogo je lepo...oduševljena sam kućom i okolinom-Đurđa joj uputi iskren osmeh i polako sede na klupu.-Hvala vam na kafi, nisam vas htela deranžirati. Sigurno ste umorni, treba sve ovo održavati.
-U pravu si, mnogo posla ali radim ga sa uživanjem. Uvek se obradujem novim poznanstvima, volim ljude i pravo mi je zadovoljstvo kada mogu nešto lepo priuštiti pa makar to bila čaša vode. Ceo svoj život sam provela sa decom, njihovim roditeljima i gostima. Putnicima namernicima.
-Jedan deo komode u prizemlju je prepun pisama, razglednica, zahvalnica i sitnih uspomena naših ljudi ali i stranaca. Ta poznanstva su ostala do dana današnjeg i jako sam ponosna na njih. Dušo, ja sam bogata žena jer imam mnogo prijatelja-njen glas je opusti i ona se nasloni na meke jastuke.
