Svež planinski vazduh spuštao se sa vrha Bukulje najavljajući svoj dolazak hukom iz obližnje šume i neprimetno se ušunjao u dvorište „Milunovog raja". Topla svetlost širila se raznobojnim bokorima verbene dole niz stazu dajući notu bajkovitosti uz blagi miris majskih ruža. Fenjeri zaklonjeni puzavicima škiljili su tek toliko razbijajući tminu nad baštenskim stolovima.
Anika izađe iz kuhinje i nasloni se na trem duboko udahnuvši noćni vazduh. Obožavala je trenutak kada se gosti povuku u sobe i zavlada mir. Dani iza nje bili su prilično naporni. Uvek je falio još jedan par ruku bilo da su sobe, kuhinja ili dvorište u pitanju. Pomagala je svima i ako se to nije tražilo od nje, zavolela je i uklopila se u mali ali odobran tim ljudi koji su radili poslednjih godina kod gazda Miluna. Lilja, Bisa, Rade, Grada, Cana i Dobrivoj su bili meštani iz okoline Aranđelovca i radni vek proveli u državnim hotelima. Imali su iskustva u ugostiteljstvu i puno toga je naučili. Znali su za njenu priču iz seoskih naklapanja ali nikada nije osetila da je drugačije gledaju, naprotiv. Uz njih se osećala zaštićeno i verovala da ako joj ikada zatreba pomoć može računati na njih.
-Mala, dosta je za danas...veliki poso' smo završili. Svi smešteni i nahranjeni. Jes' bilo gusto ali odradismo-Bisa skide kecelju i sede na stolicu brišući marom vrat. Imala je preko šezdeset godina ali je držala prvo mesto što se tiče gurmanluka. Njene ruke su spremile na hiljade porcija i nikada nije bilo pritužbe. Tražili su je u Nemačkoj, obećavali život kraljice samo da kuva. Nije htela, imala je bolesnog sina o kome nije imao ko brinuti sem nje.
-Jeste teta Biso...bilo je „gusto". Ipak, nekako sam ispunjena i zadovoljna jer vidim da su gosti oduševljeni ovom lepotom i uslugom. Veliku stvar smo uradili!-umorno izgovori ne skidajući osmeh sa lica.
-U pravu si...ulepšali smo im dane, učinili život drugačijim od onog koji vode u onim nakaradnim zgradurinama-šmrknu i zagleda se u nebo.-Samo da posluži vreme, ovde će da vri kao u košnici od naroda. Tako je skoro uvek kada su leta bez kiša. Nego, odoh u sobu da se zavučem u krevet i odmorim, sutra „Jovo ponovo". Jel' dolazi neko po tebe?-zaškilji zabrinuto u nju.
-Ne, zašto bi? Kroz šumu i za petnaest minuta sam kući...
-Nemoj sama, nije sigurno. Svakvakog sveta ima posebno sada kada je sezona. Drugo je kada se raščisti, svako svakog poznaje. Neka Rade upali onog krša i odbaci te do kuće-starica nije odustajala.
-Neka teta Biso, Rade je otišao još pre sat vremena.
Njihovu raspravku prekide zvuk auta i ubrzo na parking stiže crna limuzina.
-Ufff, kao da me je čuo...evo gaDane. Ajd' odo na spavanje-Bisa teškim korakom siđe niz stepenice i mahnu rukom mladiću.
Svaki put kada bi ga videla imala je gorak ukus u ustima. Nikada nisu spomenuli noć u hotelu, ostali su u dobrim odnosima samo zato što je prijateljstvo njihovih porodica trajalo decenijama. Osećala je njegovu bol i ako se skoro verio devojkom iz obližnjeg sela. Imala je utisak da je ta veridba samo beg od svega lošeg što je sa njom doživeo te noći. Lela je bila pravi izbor, vrcavi devojčurak sa plamenom u očima, privlačila je pažnju gde god bi se pojavila. Iz dobre i poštene kuće a i oberučke prihvaćena od cele Danetove porodice, posebno od baka Živke.
Živka je volela na svoj način ali negde duboko u sebi nije želela da se njen unuk oženi Veričinom ćerkom. Ceo život bi ostao obeležen a sa njim i cela porodica.
-Dobro veče! Znam da sam poslednja osoba na koju pomisliš ali nisam mogao da se otresem od Stane i bake, sat vremena me zivkaju kada ću krenuti po tebe. Istina, ne bih mirno spavao da im ne ispunim želju i ako znam da za tebe nema „zime". Mnogo si izdržljivija nego što misle-njegov iskren smeh je malo opusti.
