Gledala je u njega raširenih očiju nesposobna izustiti reč. Jedna misao je zaustavila vreme, sve se uklopilo...vratio se da počisti nered iza sebe i mirne duše nastavi dalje. Iz tog razloga nije javio da dolazi. Mnogo je bolje i lakše izručiti istinu onda kada je najmanje očekuješ. „Oprane ruke i obraz" u par lepo sročenih rečenica bez trunke savesti kako je slomljenom srcu.
Buknu u licu kada shvati da je situacija krajnje neprijatna, sedela je u društvu bivšeg muža sa njegovom rukom preko ramena ništa manje iznenađenog pojavom nepoznatog muškarca. Kao kroz maglu začu glas.
-Predpostavljam sa vama...
-Tihomir?-Nenad polako ustade sa stolice i pruži ruku u znak pozdrava.
-Nenad...-trajalo je kao večnost i druga šaka prihvati pozdrav.
-Tihomir.
-Čast mi je da smo se upoznali. Krenuo bih ako ne zamerate?-bez ustezanja spusti ohrabrujući pogled na Đurđu i polako krenu prema izlazu svestan da je najbolje za oboje da ih ostavi nasamo.
Ledena ruka nije popuštala stežući je sve više, gušilo je.
-I? Nadam se da imaš objašnjenje zašto sediš sa bivšem mužem?-hrapav glas je oprlji kao žar. Seo je tik uz nju ne želeći da ostali gosti kafića čuju pitanje. Poznat miris je zapahnu, čežnja uzburka krv i natera da proguta knedlu. Tiho, sabranim glasom odgovori.
-Izašla sam u šetnju, slučajno smo se sreli.
-Zbog njega si došla u Beograd?-šibao je pitanjem.
-Ne...došla sam iz drugih razloga! Naravno, o njima ne želim pričati sa tobom...uostalom, i ja bih isto tebe mogla mnogo toga pitati...
-Ali nećeš...
-Iz inata! Predpostavljam!-nastavi skoro je dodirujući dahom.
-U pravu si...neću pitati jer me ne zanima! Nismo ništa jedno drugom obećali!-cedila je kroz zube dok se tresla od želje da ga pogleda. Nije smela jer bi sva njena odbrana pala u vodu kada bi videla lepo lice čoveka kojeg voli svim srcem.
-Đurđaaaaa...ja sam obećao, a i ti si!
-To su samo prazne reči, sada je sasvim drugačije!-nervozno zabaci kosu i odvoji se od naslona, u želji da se udalji od njega.
-Neće moći...idemo!-cimnu je za ruku i povuče sa stolice. –Savetovao bih te da mirno izađemo iz restorana jer nas ovde mnogo ljudi poznaje, ne želim scene.
Jedva je hodala u strahu da je noge ne izdaju. U glavi je vrtela film kako je najbolje odreagovati na istinu...kako god nije zaboravio obećanje. Prolazili su ispod drvoreda ne ispuštajući je ni jednog trenutka, koračala je u magnovenju nemoćna pitati kuda idu. Iz misli je trže zvuk otključavanja auta. U sledećem trenutku sedela ja na mestu suvozača tupo gledajući ispred sebe.
Svetla grada gubila su se u tami. Izašli su na auto-put vozeći se u poznatom pravcu. Mahinalno stisnu dugme otvarajući prozor željna svežeg noćnog vazduha, mučnina se vratila ali ni za šta na svetu ne bi pokazala da joj je loše. Bilo je svejedno gde idu, od svega je davno digla ruke prepuštajući se sudbini. Čak je i strah nestao, znala je prvi put u životu šta je najbolje za nju, snaga koju je izgubila mučeći samu sebe željom da bude deo nekog ili nečeg povratila se. Čovek je najjači kada je sam. Lagano je utonula san.
-Đurđa, Đurđa...-oseti ruku na ramenu. Otvori oči i trže se shvativši da su parkirani ispred nečije kapije. Uspravi se i bunovno prošaputa...
-Gde smo?
-Hajde, idemo...čekaju nas!
-Deco, hvala Bogu stigli ste...čeka vas vruća gibanica!-teta Rada raširi ruke i zagrli je snažno. Iznenađena i zbunjena uzvrati zagrljaj. Šta rade ovde? Zar nisu krenuli na Zlatar?
