Belina oko nje širila se gutajući sve ružno i prljavo. Lebdela je u polusnu, toplina se polako širila njenim telom, hodala je preko zelenih livada a onda jurila na Jastrebu kroz voćnjake prema zabranu, slike su letele kao na filmu izazivajući radost . Duge senke tiho su se kretale nerazumljivo pričajući i ubadale u desnu ruku. Ništa nije osećala sem specifičnog mirisa bolnice. Konačno je slobodna!
A onda jaka svetlost obasja prostor i oseti užasan nalet straha, lice muškarca iznad njenog, smrdljiv dah i cepanje izazva jeziv osećaj nemoći, pokušala je vrisnuti, pozvati pomoć. Gurala je svom silinom snažno telo i svaki put gubila svest sve dok se iz grla ne otkide jeziv krik i zapara noć. Izbezumljeno otvori oči i pogleda u napukli plafon iznad bolničkog kreveta. Toplina nečije ruke vrati je u stvarnost i kao izgubljeno dete potraži spas...tu su, mama i tata, došli su. Spašena je! Utonu u tamu slušajući dubok glas pun utehe, topila se zbog izgovorenih reči srećna što je u njenim snovima, tu je skriven od svih i samo njen.
-Gospodine Hadžimarkoviću verovatno će svakog trenutka stići policija, sačekajte jer devojka nije sposobna bilo šta reći. Sedativi će popustiti kroz par sati-lekar ga je pozvao da izađe iz njene sobe objašnjavajući dalji postupak.
-U redu. I onako sam planirao sačekati da se probudi. Molim Vas, recite mi kako je ona? Kakve su povrede? Da li je...?-nije mogao preko usana prevaliti najgnusniju reč.
-A vi ste?
-Njen rođak...-izreče laž ne razmišljajući, ona sada nije imala nikog ko bi pitao za nju.
-Ima dva napukla rebra, nagnječene zglobove ruku, hematome po grudima i nogama...srećom, nasilnik nije naneo veću štetu, naleteo je na snažnu mladu damu...
-Hvala Vam, nadam se da će se brzo oporaviti-oseti olakšanje, bar je nije dugo mrcvario. Steže pesnice još uvek razjaren, zlotvor je pobegao izbacivši je kao krpu iz auta. Nijedno lice nije video sem dva automobila, jedan metalno sive a drugi zagasito plav i dva broja na registarskim tablicama.
Ona nikada ne bi sela u auto stranca, ovo je bio neko koga je poznavala. A ko? I zašto dva automobila? Bilo je više njih...užas mu sledi krv u žilama. Nervozno pređe rukom kroz kosu jer je to bio samo deo problema. Đurđa je ostavljena na milost i ne milost nakon svega što je preživela. Miloš Popović njen otac doleteo je u bolnicu misleći da su je udarila kola. Pričao je sa bolničkim osobljem izbezumljen od straha. Kada je čuo da je pretučena urlao je kao ranjena zver. U njegovoj glavi stvorio se sasvim drugi film, za njega je bilo ne pojmljivo da cura sedne u tuđa kola posebno kada je odbila da je on odveze do kuće. Pljunuo je na njeno poštenje besan što ga je „osramotila" i kao poslednja „kurveštija" htela pobeći sa nekim od seoskih đilkoša! Ko zna sa kim se vucarala?
Nije ga bilo briga da sazna istinu, ona je za njega mrtva. Jedva je prešao preko njenog povratka kući i saznanja da nije jaka koliko je mislio. I tamo je ostavila nekog vrativši se podvijenog repa, muškarci će iskoristiti priliku ali neće nikada oženiti posrnulu devojku. Niko od ukućana ne sme doći u bolnicu niti pominjati njeno ime.
Tihomir je pokušao smiriti situaciju tražeći od njega da ostane i sačeka policiju, ipak je Đurđa njegova ćerka. U dubini duše znao je da neće omekšati povređenog oca jer čast za brđanina bila je jača od sopstvenog deteta.
Ovo će biti duga noć.
**********************************************************************************
-Gospođice Popović, molim vas hoćete li nam reći da li poznajete napadača? Moramo znati šta se zapravo dogodilo?-krupan čovek u odelu stajao je pored njenog kreveta držeći u rukama notes i olovku. Predstavio se kao inspektor Marković.
