2.deo
-Hajde Lave, imamo puno posla!- Đurđa otvori vrata kolibe i gurnu vrata propuštajući simpatičnog mešanca zlatne dlake. Baš zbog takve boje dobio je ime najveće mačke na svetu i ako je pas. Obožavala ga je i dozvoljavala mu stvari koje drugi nisu, pratio je u stopu, jeo pored nje i uvlačio se u krevet kad god bi krenula na spavanje. I ako je relativno skoro došla iz Beograda vrlo brzo se rodila ljubav između njih na negodovanje ukućanja koji su smatrali da je „kerčetu" mesto napolju. Zamerali su jer ona je imala dovoljno godina da bi se bavila psom i usput kršila jedno od najvažnijih pravila kuće..."životinjama je mesto u štali ili pod iskrivljenom strehom starog ambara". Nije se dala, nije poklekla pod stalnim džangrizanjem majke i oca, Lav je pratio u korak i postao prilično agresivan ukoliko bi osetio da je nova gazdarica u problemu.
-Moramo srediti sav krš u ovoj pećini dok se ne vrati „strašni div"...-nasmeja se kada dobi tiho režanje kao odgovor. Ostavi korpu sa namernicima uhvativši kraičkom oka kako pas ustrča uz drveno stepenište i nestade negde u potkrovlju. Pritisnu dugme na daljincu i pusti laganu muziku, volela je raditi uz relaksirajuće tonove italijanskih kancona uživajući u mekim glasovima izvođača. Jedna od dobrih stvari koje je „pećinac" imao bio je muzički stub sa mnoštvom sjajnih dugmića i delovao kao skupa investicija. Njihala se uz muziku stavljajući kutije sa mlekom i sirom u ogroman frižider za nju totalno promašena stvar...on je živeo sam i toliko prostora zauzeti ogromnom skalamerijom bilo je van pameti. Opet, svaki put je ostala impresionirana sadržajem uživajući u obilju hrane. Uvek sveže povrće i voće, sokovi, razne limenke i kutijice njoj nepoznate širile su osećaj bogatstva. Nikada nije imala prilike videti toliko stvari na jednom mestu i slasti koja je golicala njenu maštu. Duboko uzdahnu zatvarajući vrata i ukopa se u mestu kada ugleda visoku figuru na pola metra od nje. Naslonjen na stub posmatrao je „onim" pogledom...lice kao od mermera, nije odavalo nikakvu emociju. Telom buknu plamen nelagode i jedva promuca.
-M-m-m-islila sam da nema nikog...izvinjavam se, mogu doći kasnije?
Njegov pogled je odmeri od glave do pete sa dozom prezira i neke čudne netrpeljivosti koja je uvek levetirila u prostoru kada bi se sreli. Prođe rukom kroz kosu i lenjo se odlepi od zida, prođe pored nje kao da ne postoji i uključi aparat za kafu. Iz nekog nepoznatog razloga dobi želju da je muči i procedi kroz zube.
-Slažem se...danas ću odmarati. Sutra je sasvim u redu za spremanje kuće...- uze šarenu šolju i krenu na verandu. Đurđa odahnu kada joj okrete leđa, njegov pogled nije mogla podneti jer je podsećao koliko je mala i beznačajna u očima „velikog gospodina"!
-U redu, idem odmah!-glas joj dobi dublju notu dok je oblivao hladan znoj.
-I...molim te pre nego što odeš zameni posteljinu. Tvoj pas je uneo u krevet svu travu koju je pokupio usput – zeleni sjaj kao plamen oprlji njene blede obraze kao grom iz vedra neba. Stajala je zakovana za drveni pod užasnuta muževnim licem koje kao da je prvi put videla. Ma koliko se trudila nije mogla ostati imuna na oštre crte sa jakom bradom i tamnim veđama ispod kojih su blistale oči boje zalađenog jezera.
-Naravno...izvinjavam se, nisam znala da ste u kući...ne bih dolazila-kao furija ustrča uz stepenice samo da pobegne od muškarca koji je u njoj izazivao gomilu zbrkanih osećanja. Jeste „drugačiji" od svih koje je imala prilike upoznati ali i najteži „slučaj". Najviše bi volela da ga nikada više ne vidi, da se teleportuje u sigurnost svoje sobe i proba povratiti mir za kojim je toliko žudela. On joj ni malo nije trebao u mislima, dovoljno je ispaštala zbog jednog bezveznjakovića sa kojim je izgubila tri godine života. Oseti neobjašnjiv napad tuge vukući Lava za ogrlicu. Mnogo toga se skupilo u zadnjih par meseci i teško se nosila sa porazom posebno jer se vratila podvijenog repa iz velegrada. Svi snovi o zaposlenju, udaji i stvaranju toplog mesta ispod Sunca raspršili su se kao mehur od sapunice. Stid i griža savesti pratili su je kao zla kob svaki put kada bi susrela namršten pogled oca i stisnute majčine usne. Mnogo toga su se odrekli da bi je školovali a šta je ona uradila? Vratila se na početak. U malom mestu nije mogla naći posao a o udaji ni govora. Bilo je momaka ali ni jedan koji bi zadovoljio njihove kriterijume. Jedini saveznik u muci bio je deda Miloje, nekako je znao razlog njenog povratka i prećutno pružao utehu braneći je od zajedljivih i ironičnih komentara roditelja.
