U magnovenju vrtela je samo jednu misao „samo da izađu, samo da nestane i da sve prođe kao da je sanjala". Glasovi su se mešali, ništa nije čula šta su pričali Ana i Bojan svesna plamena kako joj prlji obraze. Osećala je na sebi njegov pogled i znala je da ništa neće učiniti, ona je bila ta koja je odredila njihovu sudbinu. A opet drhtala je kao list na vetru jer ljubav nije nestala.
-Đurđa, idem da se presvučem...moj dragi je nestrpljiv, nećeš se ljutiti ako izađem koji minut ranije-Ana skliznu niz barsku stolicu ne čekajući odgovor.
-Dobro...ja ću zatvoriti lokal. Vidimo se sutra-hrapavim glasom jedva izgovori rečenicu.
-Ostaću da pomognem i da joj pravim društvo. Ako me lepo zamoli mogu prošetati sa njom do stana?-Boki se osmehnu sklanjajući nestašan pramen sa čela gledajući je tamnim očima. Srce joj za trenutak zastade, obli je rumenilo pri pomisli da je čuo poslednju rečenicu osetivši njegov pogled na sebi.
-Hvala ti, nema potrebe da se mučiš...imam nešto više od deset minuta hoda do kuće. Nije ponoć a i onako je prazan grad-pokuša da se izvuče jer do sada je nikada nije pratio.
-Ok, ok...nisam mislio ništa loše. Znam da si ti hrabra devojka ali si sama u velegradu!
-Nisam sama!-izleteše reči iznenada, potpuno neplanirano. Hladan znoj je obli pokušavajući samu sebe razumeti. Zašto je izgovorila laž? Kao da je njega briga da li ima nekog ili ne? Šta je ovim htela postići? Zaljubljena budala koja nema hrabrosti dostojanstveno prihvatiti poraz nakon svih gluposti. Misao na onu noć je još više ubaci u agoniju, nervozno spusti čašu koja se razbi i zari u dlan.
-Bože, šta si uradila?-mladić brzo obiđe šank i dohvati ubrus.
Rana je bila površinska a ona na duši kao okean. Zagrcnu se od stida, potpuno je izgubila kontrolu nad sobom a to je jedino što je trebala uraditi, očigledno ni to nije mogla uraditi kako treba.
-Izvinjavam se...možemo li platiti?-ženski glas zaplovi prostorom i ona u panici shvati da će morati prići na manje od pola metra od njega. Ana je otišla a Bojan nije radio...na brzinu zavi ruku i uze novčanik sa pulta dok su joj kolena klecala. Hodala je kao da ide kroz večnost spremajući se za poslednji udarac onaj najteži...smrtonosan.
-Koliko smo dužni?-njegov glas je zakuca u mestu. Oseti kako je kecelja steže od napada panike i ubrzanog disanja, podiže oči i srete ledeni pogled.
-Dvesta dvadeset dinara...-prošaputa i nervozno pređe rukom preko bedra pokušavajući da zagladi suknju koja je savršeno stajala zategnuta preko kukova. Nikada je nije video u uskoj odeći , imala je utisak kao da je razgolićena dok je njegov pogled klizio celom dužinom tela prljeći kao plamen i zaustavi se na povređenoj ruci. Ničim nije pokazao mrvu emocija kao da je nikada nije poznavao.
Laganim pokretom izvadio je dve novčanice iz novčanika i spustio na sto. Nije ih ni registrovala od nelagode i zadrhta kada začu dubok glas.
-U redu je, zadržite kusur!
Klimula je glavom, drhtavim prstima uze novac jedva izgovarajući.
-Hvala Vam...
********************************************************************************************************************************************************************
Kroz prozor hotelske sobe video se Beograd prekriven snegom. Nežne pahulje plesale su kroz noć graciozno se spuštajući na krovove kuća i zgrada. Ulična svetlost obasjavala je po neki automobil kako se sporo kreće zavejanim ulicama i prolaznike koji žurno idu ka svojim domovima. Stajao je posmatrajući tamu još uvek pod utiskom večeri. Po prvi put je shvatio staru teoriju života da je ništa drugo do personifikacija haosa, slučajnosti koje to nisu. Pre samo par sati bio je uveren da su im se putevi zauvek razišli i da je njihov susret nemoguć posebno od kada se odvojio od Popovića nakon njenog odlaska. Novi gazda je bio mlađi čovek čije je interesovanje bilo usko vezano za novac bez bližih kontakata i jasno određeno. Rad težak i zahtevan ali bez trzavica i sve ređih misli o njoj. Dani su prolazili potpuno isti, konačno se sve vratilo u normalu. Retko ko je dolazio u brvnaru i to isključivo zbog posla i neke sitne komšijske pomoći. Mara je pronašla novu zanimaciju, preko veze je uspeo zaposliti u vrtiću i ona je konačno našla svoje mesto pod Suncem, ostali su u korektnim odnosima. Ipak, nije sve tako jednostavno. U njegov život je ušla devojka sasvim nenadano...postali su prijatelji. Radila je u banci u Novoj Varoši. Poznavao je duže vreme i spletom čudnih okolnosti našli su se u jednom lokala blizu njenog radnog mesta. Ušla je popiti kafu i srediti misli...stigla joj je ponuda za drugi posao u Beogradu. Vidno uzbuđena jedva da ga je primetila...nakon toga sve je počelo spontano. Vodili su duge razgovore onda kada im je dozvoljavalo vreme. Ljiljana. Plavuša, sitne građe i nebesko plavih očiju svojom paperjastom pojavom unosila je mir za kojim je toliko žudeo. Između njih nije bilo varnica, nije bilo strasti samo potreba za razumevanjem i poštovanjem. Nije imao obavezu pravdati se i tražiti odgovore, sve je bilo jasno i tako jednostavno.
Prođe rukom kroz kosu i težak uzdah mu se otkide iz grudi. Goreo je pri pomisli na sjaj tamnih očiju i oblina u uniformi koju je nosila. Sav skriveni bes zbog odlaska i istine da voli drugog kao užarena lava palila mu je utrobu jer definitivno nije trebala biti ovde! Ne u Beogradu i ne na stotinak metara udaljena od kuće njegovog pokojnog oca. Nasmeja se nervozno kada se seti naziva lokala „Izgovor", definitivno je išao uz njenu ličnost. Dodao bi samo ispred naziva, loš! Zašto radi? Šta se dogodilo sa čovekom njenog života? Zar su u toliko lošoj situaciji pa je morala zarađivati novac noseći ajncer i zavisiti od bakšiša. Stisnu usne kada mu kroz glavu prođe ona tako poznata krilatica da je ljubav „slepa". Pred očima mu je igrao njen lik, uplašene oči, drhtavi prsti i nesiguran hod. Verovatno je strahovala od njegove reakcije jer mogao se kladiti da niko nije znao ništa o njenom životu. A možda je i onaj momak, njen kolega imao neku ulogu u celoj priči? Otvori vrata terase u želji da udahne hladan vazduh i razbistri misli. Lomio se između razuma i očajničke potrebe da sazna šta se dogodilo, da li je svojim telom pokazala zahvalnost misleći da je to jedini način? Može li odgovor doneti zadovoljenje da bi konačno oboje stavili tačku na ono što je bilo i nazvali njihov odnos koleteralnom štetom?
„Smiri se, ne upadaj ponovo u mrežu laži i obmana, ne treba ti to! Vreme je da shvatiš da te je traganje za istinom dovelo do toga da na kraju ispadneš glupan u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu!" Uostalom i onako nema svrhe...za par nedelja odlazi za Alžir. Zet mu je ponudio šansu da učestvuje u velikom projektu i pokaže da je zaslužio diplomu građevinskog inžinjera. Verovatno je to najbolje rešenje za sve...u prvo vreme bi sa njima i Vericom živeo u njihovoj kući, kasnije bi mogao naći sebi stan. Ta ponuda došla je kao poručena, voleo je Alžir i nije mu smetala pomisao da ostane tamo na duže vreme. Možda bi mogao ponuditi Ljilji gostoprimstvo? Možda je to ono što treba da se dogodi i zaokruži njegovu životnu priču? Zažmuri puštajući da pahulje padnu na njegovo lice bockajući ga svojom hladnoćom. Vetar zaduva i podiže oblak beline odvlačeći je u noć. Polako se vrati u sobu siguran u jedno...Đurđa je prošlost i neka ostane zauvek tamo kao jedina žena koju je mogao iskreno i duboko voleti.
********************************************************************************************************************************************************************
-Gospođo, mislim da ste konačno shvatili. Ovog puta ne sme biti grešaka, na vama je da li ćete prihvatiti terapiju i nastaviti lečenje? –doktor je stajao pored kreveta ne skidajući pogled sa papira udubljen u rezultate koje mu je do9nela sestra.
-Jesam, hvala vam-Verica tiho odgovori. Nije smela ništa reći jer su je deca i majka nepomično posmatrali svo vreme dok je lekar govorio. Najmanje je želela praviti probleme ali to joj nikako nije išlo od ruke, kao da se sudbina okrenula protiv nje. Uz jaku želju i bežanje od komplikovanih situacija upadala je u još gore.
-Mama, ostaješ sedam dana u bolnici a posle ćeš u Aranđelovac...-Anika je nežno uhvati za ruku. Po prvi put čelična dama je izgledala kao uplašena devojčica.
-Ne znam...moram se vratit na posao...-jedva čujno izgovori.
-Nemaš više posao, ja sam razgovarao sa direktorom hotela. Potpuno je razumeo situaciju...otkazao sam i onu šupu u kojoj si živela-Tihomir je posmatrao čeličnim pogledom. Verica se strese, mnogo je ličio na pokojnog oca kada su se upoznali. Znala je da nema pregovora.
-Jedno vreme ćeš biti vezana za Srbiju a posle dolaziš na dug odmor kod nas u Alžir!-mlađa ćerka je zagrli spustivši poljubac na njen bled obraz. –Želimo da budeš blizu, želimo da budeš dobro...volimo te isto koliko i ti nas voliš. Ponosni smo što si nam majka i zahvalni smo ti na svemu.
-Ja...ja bih...neću da smetam! Ne želim nikom biti na teretu, nisam zaslužila...
-Mamaaaaa...molim te ne komplikuj! Tako smo odlučili, ovog puta ćeš uraditi onako kako mi želimo!-Tatjana sevnu očima i prekide je u pola rečenice.
U bolničkoj sobi zavlada tišina nakon odlaskadoktora. Težak vazduh ispunjen neizvesnošću nadvi se nad njihovim glavama.Svaka misao vodila je ka Veričinom oporavku u želji da konačno nađe mir uznjih, uz svoju decu.
