Terasa prekrivena lišćem još uvek zelene vinove loze bila je najlepše mesto na svetu štiteći od vrućine. Sunce je pržilo i ako je septembar već prevrnuo deset listova kalendara. Iz kuhinje se osećao miris kolača i tihi glasovi baka Stane i Verice.
-Ne znam šta se dešava? Vidim da je zamišljen i neraspoložen!-starica je bacala zabrinute poglede prema prozoru posmatrajući unuka kako gleda u jednu tačku polako duvaneći.
-Ljubavni problemi, u to sam sigurna. Poznajem svoju decu-ćerkin glas je prenu iz razmišljanja.
-'Jes, kako da ne, kod tebe su uvek problemi vezani za ljubav. Valjda je preboleo onu „beštiju" iz Beograda. Neće valjda doveka za njom patiti? Uf, neka se rešio „bede". I ja ovako stara dala sam se prevariti verujući u njena osećanja i navijala da se venčaju. Kad ono ne lezi vraže, išla sa njegovim najboljim prijateljem, glavu bih joj otkinula da mi je pala šaka!-baka je škrgutala zubima vidno uznemirena na pomenu Jelene.
-Mama, ti si kao dete! Nije ona jedina, završeno je to odavno. Druga devojka je u pitanju i to neka posebna. Nešto smeta, muči ga u vezi nje...ne ide kako treba-nije odustajala.
-Kako smeta? On je lep kao Bog, obrazovan...pravi muškarac! U moru istih izdvaja se svojim kvalitetima, ja sam to gajila i znam kako sam vaspitavala. Svo troje su kao golubovi, nežne, istančane duše. Bar da hoće izgovoriti da znam o čemu se radi...opet, da se nije uhvatio nekog lošeg društva, mnogo loših ljudi ima?-zabrinuto je klimala glavom.
-Nije...ne bi došao ovde, traži mir. Nemoj ništa pitati, pusti...sam će reći ako oseti potrebu. Evo tanjir, uzmi i iznesi na sto. I ne zapitkuj, ostavi ga neka uživa u tišini.
-Dobro, dobro...znam da sam vam dobra samo kada ćutim a džigericu mi pojedoste! Bar da sklopim očim i odmorim se, ovako živa nisam!-starica dohvati posluženja i polako izađe na doskat.
-Sinko, evo kolača...jel bi kafu da skuvam?-polako izgovori pitanje.
-Može ali ako ćete i vas dve...nemoj kuvati samo za mene-uzvrati osmehnuvši se toplo ugledavši Stanine zabrinute oči.
-Verkaaaaaaa...Verice, pristavi lonče. Oćemo kafu piti dok još ima dana!
-Evo, odmah ću čim operem pleh!
Uživao je poslednja dva dana odmarajući od napornog rada i uragana koji je protutnjao njegovom dušom. Pravi potez je napravio dolaskom u Aranđelovac, nedostajala mu je toplina doma. Ovde je mogao naći odgovore na pitanja koja su ga mučila. Kako god bio je zadovoljan situacijom po pitanju Jelene, sa njom je konačno završio, za njega je bila i ostala prošlost. Ni jednog trenutka se nije dvoumio oko njihovog odnosa, stvari su bile jasne. Od svega što je ostalo je bes zbog njenog neočekivanog dolaska i slobode koju je sebi dala da ga uznemirava. Kao furija je otišla verovatno proklinjući Vidosavu što je nagovorila da pređe toliki put ni zbog čega. Telefon zavibrira i on lenjo pogleda. Namršti se za trenutak i brzo otkuca poruku sklanjajući aparat ispod stola.
Mara!
Greška ili uteha? Prilično se zaleteo po pitanju nje. Nije odoleo njenim oblinima i umešnošću da privuče mušku pažnju. Činjenica, imala je brak iza sebe i lošu reputaciju ali onih žena koje joj nisu mogle parirati po lepoti. Ni malo jednostavna priča koja se uvukla u njegov život u trenutku slabosti. Nije imao nameru ulaziti u ništa ozbiljnije i to je otvoreno rekao. Pristala je bez pogovora svesna razlika koje su ih delile, iz tih razloga izbegavala je javno pojavljivanje jer sa Zlatara nije imala kuda otići. Bolest koju je imala kao devojčica ne brigom roditelja ostavila je posledice, nikada nije mogla imati decu. Stvari su se otele kontroli, vezivala se za svaku njegovu reč i sve više tražila pažnju. Zbog toga je imao gorak ukus u ustima, shvatio je da su u pitanju mnogo jača osećanja nego što je tražio. Najteže od svega što je pokušavao iz cele priče izaći kao džentlamen a ona u međuvremenu okrenula ploču sa pričom o braku. Trebalo je vremena ponovo postaviti stvari na pravo mesto, nakon iscrpljujućeg razgovora, mora prolivenih suza raskinuo je vezu koja nije vodila ničemu. Obećala je da će biti u redu...ali nije baš sve teklo kako su se dogovorili. Uporno je zvala tražeći sastanak.
